Na ostacima našeg neumornog truda taložio se pesak, a njega je pak mestimičnim naletima vetra vreme-pesak odnosilo i ponovo nanosilo sahranjujući prazne školjke ispod slojeva koji su se ređali u utrobama izniklih visoravni, već sledećeg trenutka poplavljenih, kada bi okeani ponovo nadošli da osvoje kontinente i prekriju ih novom kišom praznih školjki. I tako se naš poraz ugrađivao u suštinu sveta.
Kako smo mogli i da pretpostavimo da je to groblje svih školjki bilo ona prava školjka, ona koju smo svim silama pokušavali da napravimo, verujući da nam to nije uspelo? Sada je jasno da se stvaranje vremena sastojalo upravo u porazu naših napora da ga stvorimo; samo što to nismo radili za nas, već za vas. Mi mekušci, koji smo prvi odlučili da trajemo, podarili smo naše carstvo, vreme, najprevrtljivijim stanovnicima prolaznosti: čovečanstvu, koje se, da nije bilo nas, toga nikada ne bi setilo. Bilo je potrebno da presek Zemljine kore razotkrije naše ljušture, napuštene pre sto, trista, petsto miliona godina, kako biste spoznali vertikalnu dimenziju vremena i oslobodili se one nebeske vrteške koja se okreće u nedogled i u koju se uporno pokušavali da ugradite putanju vašeg fragmentarnog bitisanja.
Iz romana Kosmikomike stare i nove
