Prolećna pesma je opisna ili deskriptivna lirska pesma u kojoj Desanka Maksimović slika lepotu prirode u rano proleće. Ona ističe snagu i lepotu ranog proleća, koje simboliše rađanje nove ljubavi. Sa dolaskom ranog proleća sluti se i želi dolazak ljubavi.
Na početku Prolećne pesme, u prvoj strofi "dok posmatra laste i pupoljke rane" i divi se lepoti prirode srce pesnikinje polagano raste i kao da nagoveštava rađanje ljubavi. U drugoj strofi se već u prvom stihu otkriva rast ljubavi. Zaljubljenost se rasplamsava u mladalačkoj duši, i srce "s mladim biljem postaje sve veće i lako k'o krilo", a čežnju slikovito odražavaju stihovi "kako mu celo jedno nebo sreće i pakao bola ne bi dosta bilo". Treća strofa se nadovezuje na drugu i još više ističe motiv zaljubljenosti. Priroda ispunjava srce pesnikinje čeznjom za svim lepim u životu, jer mladom srcu "ničega ne bi bilo mnogo: tako su velike čežnje mu i nade". U četvrtoj strofi pesnikinja shvata da do tog trenutka nikome nije u potpunosti dala svu svoju ljubav "koliku bi mogla i koliku htela", i da je do sada sve bila šala njenog vrelog srca. U petoj, poslednjoj strofi slika se određeni oblik savršenstva i krajnje forme osećanja ljubavi. Srce pesnikinje je toliko naraslo da bi ga, kako kaže, mogla poklanjati svima i da opet njoj mnogo ostane.
U dočaranom poetskom svetu u Prolećnoj pesmi priroda pokreće, podiže i razvija snažna osećanja u pesnikinji, a postaje i oživotvorenje ideje ljubavi i dobrote. Osećanje ljubavi i ushićenje lepotom prirode u rano proleće se međusobno prožimaju. To sve čini ovu pesmu svetlom, radosnom i ona postaje ushićeni izraz jedne slikovite vizije ljubavi.
