To je vreme kada gospodin Palomar; sklon poznijim časovima, odlazi na večernje kupanje. Ulazi u vodu, otiskuje se od obale, i odblesak sunca postaje svetlucavi mač u vodi koji se od zrenika pruža ka njemu. Gospodin Palomar pliva po tom maču ili, bolje rečeno, mač je vazda pred njim, povlači se pri svakom njegovom zamahu, i ne dopušta da se do njega dopre. Tamo gde pruži ruke, more dobija zagasitu večernju boju, koja doseže sve do obale iza njegovih leđa.

Dok se sunce bliži zalasku, belo-užareni odblesci se zlataju i bakre. I kud god gospodin Palomar krenuo, uvek će ostati u vrhu ovog oštrog pozlaćenog trougla; mač ide za njim, označujući ga kao kazaljka na satu u čijem je stožeru sunce.

"To sunce meni lično ukazuje posebnu pažnju", pokušao je da misli gospodin Palomar, ili, bolje rečeno, ono na sebe usredsređeno i megalomansko ja što u njemu obitava. Ali depresivno i samomučilačko ja koje ujedno boravi s onim drugim u istoj posudi, prigovara: "Svako ko ima oči vidi odblesak koji ga sledi; svi smo mi večiti zarobljenici čulnih i svesnih opsena." Javlja se i treći sustanar, jedno pravičnije ja: "To znači da ja, u svakom slučaju, pripadam subjektima koji osećaju i misle, koji su u stanju da uspostave odnos sa sunčevim zracima, i da protumače i ocene opažaje i opsene."

Svaki kupač koji u ovom trenutku pliva prema zapadu vidi svetlosnu traku koja se usmerila ka njemu da bi utrnula tik iznad tačke do koje doseže njegov zamah: svako ima svoj odblesak, koji ide u tom pravcu samo njega radi i sa njim se pomera. Sa obe strane odbleska, vodeno plavetnilo je tamnije. "Je li to jedina činjenica koja nije opsena, a koja nam je svima zajednička: mrak?, pita se gospodin Palomar. Ali mač se nameće podjednako svakom oku, od njega se ne može uteći. "Da li nam je zajedničko zapravo ono što je svakome od nas dato kao nešto isključivo njegovo?"

Iz romana Palomar