"Celo veče sam se osećao nepodnošljivo srećan. Bliskost između Mjuriel i njene majke ostavila je dubok utisak na mene jer je bila tako divna sve vreme dok smo sedeli u dnevnoj sobi. One su dobro poznavale slabosti jedna drugoj, pogotovu slabosti u razgovoru, pa su na njih upozoravale pogledima. Oči gospođe Feder su neprekidno dežurale dok je Mjuriel iznosila svoje mišljenje o "književnosti", a Mjurieline oči su bdele nad majčinom sklonošću da pametuje i raspriča se. Kada se njih dve oko nečega prepiru, ne može doći do potpunog razilaženja, jer one su Majka i Kćer. I zastrašujuća i divna pojava za posmatranje. Ipak, dok sam tamo sedeo opčinjen, bilo je trenutaka kada sam veoma želeo da gospodin Feder bude pričljiviji. Ponekada osetim da mi je potreban. Ponekada mi zapravo, dok ulazim, izgleda kako ulazim u neku vrstu neurednog, necrkvenog manastira za samo dve žene. Ponekada, odlazeći, imam neko čudno osećanje da su mi obe, i M. i njena majka, napunile džepove raznim bočicama i tubama karmina i rumenila, mrežicama za kosu, dezodoransima i tome slično. Bezgranično sam im zahvalan, ali ne znam šta da radim s njihovim nevidljivim poklonima."
Iz priče Visoko podignite krovnu gredu, tesari
