Sluh se nikada ne odmara, on je večna nesanica u lubanji čovekovoj. U najdubljem snu, sluh čovekov je na straži. Duboka nesvest se najpouzdanije ocenjuje - učili su nas lekari u bolnici za vreme rata - ako ranjenika glasno pozovemo njegovim imenom ili imenom njegove otadžbine. Svest, ta najveća tajna i zagonetka čovekova, zastrepi i iznemogli ranjenik čuje, i govorom progovora. Sluh je vrsta fizičke i metafizičke stanice u nama. Oko vidi svetlucanje zvezda, uho čuje tišinu vasione ili šušanj zvezda. Oko nije slutilo Tamerlanove udaljene konjanike; uho, priljubljeno uza zemlju, čulo je jasno udaranje kopita. I uvek ostaje diskretan, sluh: nema pri sluhu ničega što bi odgovaralo "valjanju očima". Sluh, sa memorijom, najveći je usamljenik u čoveku, najotmenija ćutalica u čoveku. Ćutanje, to jest, govor u glavi, čuje i razume samo sluh ili dah. Biblioteke, muzeji, ruševine, radionice pesnika i umetnika, to su hramovi ćutanja i dahova. U tim hramovima vid i sluh se ukrštaju, združuju, srođavaju koliko je igda mogućno...
Iz Fragmenta iz rada o dahu, pa sluhu i vidu u poeziji Njegoša i Laze Kostića
