U pesmi Ljubavna pesma pesnik vidi sebe u jedinstvu sa svojom umetnošću. On ne bi mogao da prestane sa pisanjem, jer mu je to nezamislivo, i kaže: "Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?" Voleo bi da može da se skloni od poezije "na koje zaboravljeno mesto u sred tmine", sakrije od nje "u neki izgubljeni kut", i da može da bude slobodan od nje. Ali, shvata i da ne može da postoji nezavisno od poezije ili odvojen od nje. Svestan je da njegovo jedinstvo sa poezijom, iako mu je na neki način teško i pritiska ga, predstavlja nešto posebno, neverovatno i neponovljivo.
Večno povezani, pesnik i pesma se stapaju u jednu neraskidivu celinu koju nepoznati instrument sjedinjuje, i on kaže: "Sve što dodirne nas dvoje ko gudalo nas neko spaja." U poslednjim stihovima pesme, pesnik koji ne nalazi način da se odupre umetnosti, predaje joj se u potpunosti. On kao da postavlja pitanja: Šta je život? Šta je ljudski duh? Šta je umetnost? Da li je umetnost božanska? Ima li nekog boga muzičara, koji sudbinski povezuje pesnika i njegovu poeziju. Poslednji stih, "O, pesmo slatka", predstavlja njegov vapaj koji nastaje iz nemoći da se odupre tom porivu koji ga uvek vraća u naručje umetnosti i ponovno traganje za njenom suštinom.
