Mračajski proto je mnogo propatio u životu. "Na koščatom podbulom licu i u mutnim, prestravljenim očima ogledalo se nešto nemirno, rastrgano, nešto teško, sumorno. Sijeda keserasta bradica u neredu, a kosa sa po nekim crnkastim pramenom zamršena, masna, razastrla se po širokim, ugnutim plećima." Kažu ljudi da su ga Turci mnogo mučili, zamalo ga nisu nabili na kolac, ali su ga sledeći put "svukli gola i držali dva dana u teškim gvozdenim bukagijama pod vrelim suncem uz razbuktalu vatru." A onda je došlo neverstvo žene, čovek iz sela Džibukarda osramotio mu je ženu. Prota priča kako je kaznio svoju ženu i svog najvećeg neprijatelja: "Kad je paprika sagorela, otvorio sam vrata i izbacio sam ih onesvješćene pred kuću, onda sam po običaju svršio večernju, zaključ'o kuću i leg'o spavat." I od tada sve žene zove Đurđijama, pakosno i zajedljivo sladi se tim imenom, u kome se nešto podrugljivo, nisko i nečasno krije. Sina je oterao, žena je umrla od njegovih batina. Ali, iako se osvetio Džibukardi i ženi, duboko u duši nosi tu uvredu. On mrzi sve članove porodice Džibića, od najstarijih do najmlađih i "neće da prođe pored kuće čoveka koga smrtno mrzi, već okoliši po po sata i ide stranputicom."
Išiban životom, uvređen od ljudi, prota se povukao u usamljenički život, daleko od ljudi. Živeo je sam, a u njegovoj kući "nigdje života, mrtva, duboka tišina", a on se od silne mržnje, pakosti i zlobe, sav tresao i drhtao. "Kad mu ko uđe na vrata, udesio je da zalupaju velika i jasna zvona sa sviju prozora, vrata i sa čađavog kućnog komjena". Nikoga nije puštao u avliju, a kod sebe nije dao nikom da prenoći, pa makar to bio i sam vladika. Nije držao sluge i sve je radio sam. Sva sermija i rodbina su mu bili konj i pas.
U proti se mešaju dva osnovna osećanja: mržnja prema ljudima i strah od ljudi. Mržnja je proizašla iz doživljenih nesreća, stradanja, uvreda, a strah iz bojazni od novih stradanja čiji su vinovnici ljudi. U njemu se odvija sukob dobra i zla. Dobro je u njegovoj duši zapretano u dubinama i povremeno se probija do površine kada tepa miluje i iskazuje ljubav svom konju, koji ume da se obraduje i radosno zarže kada ga ugleda. Zlo, koje se snažno ispoljava i dominira njegovom ličnošću je stečeno, nametnuto življenjem i okolnostima. Okrenut je protiv celog sveta, a ljude smatra svojim mučiteljem i neprijateljem. On "nikog ne voli, nikog ne trpi, nikome ne vjeruje"; "mrzi na sav svijet, a na rodbinu, čini mi se, najviše". U odnosu sa ljudima ogorčen je plahovit, gord, inatljiv, prek. Ne opšti sa ljudima i čim završi svešteničke dužnosti odmah odlazi svojoj kući. "U parohiji niti će gdje noćiti niti šta okusiti. Ni vode neće da se napije iz tuđe ruke." Samo je prema životinjama blag, nežan i brižan.
Zatvoren u sebe, sa svojom mukom i patnjom prota se nikom ne obraća, ne želi da se poverava ili žali. On stoički podnosi otuđenost, usamljenost, bol i patnju, i kaže: "Što sam prepatio, ne kazujem svijetu". Tako za svoju sredinu on postaje osobenjak, a njegovo osobenjaštvo kod ljudi izaziva sumnju, strah, strepnju.
