Pod turskom vlašću srpski narod je bio potlačen. Turčin je mogao da ubije rajetina a da za to nikom ne odgovara. Rajetin je morao da argatuje za Turčina, da popravlja puteve, da podiže mostove i da mu pomaže u radu. Turčin je uzimao trećinu, desetinu i harač, i povremeno odvodio mušku decu od 10 do 15 godina, što se nazivalo dankom u krvi. Kako se turska imperija osipala i slabila stanje se posebno pogoršavalo.
U takvim životnim uslovima javljaju se hajduci kao osvetnici i zaštitnici porobljenog naroda. Hajduci su živeli u šumama i kod jataka. Išli su u manjim grupama, i u zasedama sačekivali zulumćare, otimali opljačkano blago, oslobađali žene i decu koje su otimali Turci i prodavali kao roblje, i svetili se Turcima za počinjena nedela. Od početka XVI veka, pa do konačnog oslobođenja Srbije trajala je neprekidna borba, i Turci u pokorenim krajevima nikada nisu bili mirni i sigurni. Hajduci su ih onemogućavali da na miru vladaju u srpskim krajevima.
Rani rukopisi i beleške ljudi koji su u to vreme prolazili kroz srpske krajeve ukazuju da su hajduci kontrolisali čitave oblasti i da su Turci često bili nemoćni. Turci su bili sigurni samo u gradovima, a drumovima su se mogli kretati samo u većim grupama i sa oružanom pratnjom. Da bi zaplašili narod, oni su uhvaćene hajduke najsvirepije mučili: vešali ih, nabijali na kolje i njihovim glavama kitili gradske bedeme. Kada i to ne bi pomoglo, zverski su pustošili čitave krajeve. O tome piše Vuk Stefanović Karadžić "... Zato u hajduke slabo smije otići onaj ko se u se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pevaju iz glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji i otreseniji od drugijeh ljudi, i ne da na se nikome i svak ga se pribojava". Međutim, i hajduci su na odmazdu često odgovarali odmazdom i osvetom.
Porobljeni srpski narod je o hajdučiji pevao pesme, koje čine jedinstven pesnički ciklus. Narodne epske pesme iz hajdučkog ciklusa opevaju mnoge pojedinosti iz hajdučkog života. Narodni pevač u heroici hajdučkog podviga nalazi obilje motiva i najčešće se opeva: odmetanje u goru, stvaranje hajdučke družine, odnosi među hajducima, njihovo junaštvo, druženje, izdržljivost, jatakovanje, hajdučki sastanci i rastanci, pobede, porazi, tamnovanja, osvete i tragične pogibije.
U mnogim narodnim epskim pesmama iz hajdučkog ciklusa narodni pevač naglašava uzroke nastanka hajdučije. Tako se najčešće pominju bezvlašće, bezakonje, nasilje od strane Turaka. U jednoj pesmi Starina Novak kaže: "Orah, kopah, pojedoše Turci, čuvah ovce pojedoše vuci, uzeh pušku odoh u hajduke." Limunu trgovcu Turci otimaju oružje i on zbog te uvrede, odlazi u šumu da se sveti otmičarima. Neki odlaze u šume zato što im Turci udaraju na čast i obraz.
Topla narodna ljubav prema hajducima izražena je u narodnim epskim pesmama hajdučkog ciklusa. Vidno su istaknuti hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i dubok prezir prema neprijatelju, a u njihovom držanju uverenost u pobedu. Reljefno su izgrađeni likovi u kojima su sjedinjene sve odlike i vrline hajduka. Među njima su najpotpuniji Starina Novak, Dijete Grujica, Stari Vujadin i Bajo Pivljanin.
Borbe i osvete hajduka jačale su moralnu snagu naroda, njihovu nacionalnu svest i održavale veru u pobedu. Tako je i hajdučki ciklus narodnih epskih pesama krepio oslobodilačku misao porobljenog srpskog naroda.
