Danas je svaki rad strogo i sve strože organizovan; svaki radnik: činovnik, obućar i čistač ulica ravnopravni su članovi organizovanog društva. Umetnost stoji izvan organizacije, izvan društva; umetnost je slobodna i zbog te slobode bespravna. I fabrički rob je potreban i teorijski ravnopravan član društva koje mu udeljuje nasušni crni hleb da bi mogao vredno robovati. Umetnik nije rob; on stoji iza plota, isteran je na ulicu i bespravan je, pa makar na ramenima nosio vreću dukata. - Evo ti, čistaču, moje pero, a ti mi daj svoju metlu da bar jednom u životu veselo zazviždim!
Bespravna umetnikova sloboda je sva njegova radost i tuga; zbog nje ga društvo prezire i zbog nje on društvo mrzi... U našim krajevima je taj odnos između umetnika i društva naročito snažno izražen. Jer naša je domovina uska i liči na brbljivu, ogovaračku palanku. U takvim varošicama je nadmenost i oholost društva beskrajno preterana, kao što je preterano i preziranje beskućnika, bespravnih lutalica. Kad o svemu tome razmislimo, onda nije nikakvo čudo, već sasvim prirodna stvar što kod Nemaca o umetnosti i umetnicima prosuđuje Rihard Muter, a kod nas Pepe Bolčev.
Iz pripovetke Bela hrizantema
