"Tvoj sjaj je lep na nebeskom obzorju, ti živo Sunce koje si prvo živelo. Kada se ti uzdigneš na istočnom horizontu, onda obaspeš celu Zemlju tvojom lepotom... Tvoji zraci obuhvataju ceo svet i sve što si ti stvorilo... Tama beži kada ti svoje zrake razašilješ; svet se veseli, ljudi se bude i ustaju, jer si ih ti podiglo. Oni peru svoje telo, oblače svoje odeće, i dižu u molitvi ruke kada se ti rađaš. Stada se odmaraju na paši, drvlje i bilje zeleni, tice izleću iz svojih gnezda, a njihova krila slave tebe... Ti si, Sunce, stvorilo godišnja doba, zimsku hladnoću i letnju vrućinu. Ti si stvorilo daleko nebo, da na njemu svetliš i vidiš sve što si stvorilo".
Danas, posle 3300 godina, govorimo mi, prirodnjaci, o Suncu, skoro istim jezikom i sa jednakim ushićenjem kao i taj prosvećeni faraon. Sunce je očuvalo, neokrnjeno, svoje dostojanstvo u toku burnih vekova, koja su videla smrt mnogih ostalih božanstva.
Iz dela Kroz vasionu i vekove
