Pripovetka Desetica je pisana u prvom licu. U njoj Ivan Cankar slikovito pripoveda jedan događaj iz svog dečaštva. On se seća trenutaka kada je bio usamljen zato što se nalazi daleko od svoje kuće i od svoje porodice. Sa dvanaest ili trinaest godina školovao se daleko od svoje kuće. Živeo je u velikoj sobi sa četiri starija dečaka i imao je gazdaricu, koja ga je umesto njegove majke svako jutro budila za školu. Život među njima sastojao se samo od školskih obaveza, a on je osećao da im je bio sasvim nerazumljiv i neprihvatljiv. Imao je osećaj da ga i krupna, stroga gazdarica posmatra podozrivo, sumnjičavo i osećao je da ga ne voli. U školi se osećao veoma usamljeno. Činilo mu se da ga i visoka školska zgrada motri neprijateljski i da se mršti na njega. Njeni hodnici su odzvanjali od razdraganih glasova, a on se u njima osećao očajno, bedno i poniženo jer je bio siromašan.
Majka je bila jedina uteha u tužnom životu dečaka, a on je znao da bude grub i nepravedan prema njoj. Na ulazu u školu ugledao ju je zbunjenu u starom, iznošenom kaputu, s jadnom povezačom na glavi, dok ga izgubljeno lupkajući iskrivljenim cipelama čeka. Smatrao je da nijedna žena iz novog okruženja nije izgledala tako jadno. Bojao se podsmeha drugova. Zastideo se majke i pobegao je od nje u gomili đaka. Majka je osetila njegovu bol i pokušala da ga uteši toplim rečima koje je napisala krupnim, teškim neveštim slovima u pismu koje mu je doneo dečak. Dok ga je otvarao, ispala je stara izlizana novčanica, desetica. Znao je da ju je majka zaradila teško radeći po kućama i da u kući nema više novca. Suznim očima pogledao je put neba. Oblaci su se razišli, granulo je sunce i, zrakom nežnim kao majčino milovanje, dotaklo obraze. Majčino pismo mu je vratilo osmeh na lice. Nekoliko nežnih reči i jedna izlizana desetica pružili su mu sigurnost i nadu u bolje sutra. Nije više osećao prazninu u svom srcu. Shvatio je da nije sam, da postoji neko koga voli bezgranično i zbog koga vredi živeti. Zbog svoje majke i njene ljubavi njegov život je opet imao smisla.
"Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći." S nestankom majke, nestala je i sigurnost nesebične ljubavi, i život je postao neutešno prazan. Ivan Cankar je znao da mu je majka sve odmah oprostila, ali on nije sebi nikada. Pišući kratke priče o njoj čuvao ju je od zaborava, vraćajući njenoj bezgraničnoj ljubavi deo duga.
