Ali nije sasvim svejedno ako nam se dogodi da provodimo vreme u prisnoj blizini nečega što smo smatrali nedostižnim i za čim smo žudeli. U odnosima s osobama koje su nam isprva bile neprijatne ostane uvek, čak i u izveštačenom zadovoljstvu koje možemo naposletku da nađemo kraj njih, otužan ukus od mana koje su one umele da prikriju. Ali u odnosima kakvi su bili moji s Albertinom i njenim prijateljicima, istinsko prvašnje uživanje ostavlja onaj miris koji se nikakvim veštačkim putem ne može dati ubrzano dozrelom voću, grožđu koje nije sazrelo na suncu. Ona natprirodna stvorenja kakve su one u jedan mah za mene bile još su unosila, iako toga nisam bio ni svestan, nešto čarobno i u najobičnije odnose koje sam imao s njima, ili bolje, sačuvala su te odnose od ičega običnog. Moja čežnja je tako žudno ispitivala značenje tih očiju što su me sada poznavale i smešile mi se, ali koje su se, onoga prvog dana, ukrstile s mojim pogledima kao zraci iz nekog drugog sveta, ona je tako izobilno rasprostla boje i mirise posvuda po telima tih devojaka dok su mi, opružene na litici, prosto pružale sendvič ili se igrale pogađaljki da sam često, ležeći - kao što neki slikari, tražeći antičku uzvišenost u današnjem životu, daju nekoj ženi koja seče nokat na nozi plemenitost "Dečaka koji vadi trn iz noge", ili, kao Rubens, pretvaraju svoje poznanice u boginje da bi naslikali neki mitološki prizor - gledao ta lepa mrka i zlatasta tela, tako suprotnih vrsta, rasuta oko mene po travi, i možda iz njih nisam ni odstranjivao sav onaj obični sadržaj kojim ih je svakodnevno iskustvo ispunilo, no ipak sam ih gledao (ne sećajući se izričito njihovog nebeskog porekla) kao da se, kao Herkul ili Telemah, igram među nimfama.
Iz romana U senci devojaka cvetova (ciklus romana U potrazi za minulim vremenom)
