Prvi utisak Vinsenta van Goga o doktoru Gašeu bio je nepovoljan. Pišući Teu, primetio je: “Mislim da uopšte ne smemo da računamo na doktora Gašea. Pre svega, on je bolesniji od mene, mislim, ili da kažemo isto toliko, pa to je to. Sada kada jedan slepac vodi drugog slepca, zar obojica ne padaju u jarak?“ Međutim, u pismu datiranom dva dana kasnije njihovoj sestri Vilhelmini, on je napisao: “Našao sam pravog prijatelja u doktoru Gašeu, nešto poput drugog brata, toliko ličimo jedan na drugog fizički i psihički.“

Sa Portretom doktora Gašea, Van Gog je pokušao da stvori “moderan portret“, o kome je napisao svojoj sestri: “Najviše me zadivljuje - mnogo, mnogo više od svih ostalih mojih poslova.“ Obe slike prikazuju doktora Gašea kako sedi za stolom i naslanja glavu na desnu ruku, ali se lako razlikuju po boji i stilu.

Van Gog na slici Portret doktora Gašea koji se nalazi u privatnoj kolekciji prikazuje Gašea kako sedi za crvenim stolom naslonjen na lakat, sa dve žute knjige i ljubičastom lekovitom biljkom lisičarkom u vazi iz koje se dobija digitalis za lečenje određenih srčanih tegoba, što je možda atribut Gašea kao doktora. Doktor gleda pored posmatrača, a njegove oči odaju osećaj unutrašnje tuge koje odražavaju ne samo doktorovo stanje uma, već i Van Gogovo. Kaput boje ultramarina, doktora Gašea postavljen na pozadini brda obojenih svetloplavom bojom naglašava umorne, blede crte lica i prozirne plave oči koje odražavaju saosećanje i melanholiju čoveka. Doktorovo “osetljivo lice“, kako je Van Gog napisao Polu Gogenu, nosilo je “slomljeni izraz našeg vremena“.

Vinsent van Gog je pisao svojoj sestri Vilhelmini 1890. godine o slici: “Portret doktora Gašea sam uradio sa melanholičnim izrazom lica, koji bi onima koji ga vide mogao izgledati kao grimasa... Tužan, ali nežan, a opet jasan i inteligentan, toliko bi portreta trebalo da se uradi. Postoje savremene glave u koje se može dugo gledati, a na koje bi se moglo gledati sa čežnjom sto godina kasnije.“