Leonardo je slikar koji ima urođenu otmenost i senzibilitet za sve što je prefinjeno. On ima osećaj za finoću ruku, draž prozračne tkanine i nežnu put. Naročito je voleo lepu, meku i valovitu kosu. Na Verokijevoj štafelarnoj slici Krštenje odmah se jasno vidi da je nekoliko busena trave naslikala njegova ruka. Niko osim njega ne poseduje takvo osećanje za prirodnu ljupkost rastinja.
Žestina i blagost podjednako su mu bliski. Kada slika bitku on je nenadmašan u izrazu razularene strasti i siline pokreta, ali uz to ume da nasluti najnežnija osećanja i da uhvati njihov tek nagovešteni izraz. U fizionomije pojedinačnih karaktera unosi se sa strašću zakletog slikara stvarnosti, a onda odjednom sve to odbacuje i prepušta se vizijama idealnih likova gotovo nadzemaljske lepote i sanjarenju o jedva primetnom, umilnom osmehu koji kao da odražava unutrašnju ozarenost.
Leonardo ima čulo za pitoresknu privlačnost pojavnog oblika stvari, ali pritom razmišlja kao fizičar i anatom. U njemu se sjedinjuju osobine koje se naizgled isključuju: neumorno istraživačko oko i koncentracija, a istovremeno i najsuptilniji umetnički senzibilitet. Nikada se ne zadovoljava time da o stvarima sudi samo kao slikar, tj. na osnovu njihove spoljašnjosti. Sa istom strašću obuzet je pronicanjem kako u njihovu unutrašnju građu tako i u tajnu njihovog postojanja. On je prvi umetnik koji je sistematski istraživao proporcije ljudskog i životinjskog tela, preispitujući mehaničke odnose pri hodanju, dizanju, uspinjanju i nošenju, a ujedno je obavio najobimnija fiziognomijska posmatranja istovremeno analizirajući izraze duševnih raspoloženja.
Iz knjige Klasična umetnost
