Artnit

Poltron zna šta je dobro; nanjuši ga i na hiljadu kilometara, a onda ne žali truda da dospe u blizinu imena za koje smatra da bi mu trebalo laskati. Automobilom, avionom; bar danas je to lako, bez po muke. Treba reći, međutim, da je spreman i na više, ako je neophodno. Ta strast se javlja prilikom čitanja novina; ono što nije u novinama nije ni interesantno. Ako vidi da se neko ime pojavljuje češće po novinama, čak i u natpisima, strast postaje neodoljiva i on ubrzo kreće na put. Ima li dovoljno novca za put, dobro je; ako ga nema, pozajmljuje ga i isplaćuje slavom svoje velike namere. Kad kaže "Moram da se dodvorim N. N.-u", to zvuči kao nekada otkriće Severnog pola.

- Ono što pričam - govorio je Zaharijaš - trebalo bi da zapisujem. Vlastodršci imaju pri ruci timove stenografa a mi, ljudi koji otkrivamo svet, njegovu bit i skrivene nedostatke, nemamo ništa. Za razliku od moćnika ovog sveta, koji su moćni samo zbog svoje prosečnosti i zato što nikada ništa neće preduzeti, mi - odnosno ti i ja - ne znam da li si primetio da reč ti izgovaram s velikim “T“, držimo do toga da u slobodnom razgovoru poštujemo i ritam, ali to niko ne beleži, jer timovi zapisničara služe onima čiji je govor artimičan, bezobličan, nesemantičan, horizontalan, zao, bolestan i loš i odvija se u frazama.

Iako je po slikarstvu koje je zauzelo većinu njegovog života bio poznatiji, Huan Miro je verovao da je ono što je radio u srednjovekovnom medijumu “konvencionalnije“ u odnosu na njegove trodimenzionalne forme. Zamišljena 1970. godine, skulptura Karaktera je bila jedna od krunskih dostignuća njegove pozne umetničke karijere. Odlivena je voštanim postupkom u livnici Fonderija Artistika Bonvičini u Veroni. Do šezdesetih godina XX veka Huan Miro je napravio brojne ove vrste “karaktera“. U Fondaciji Huan Miro u Barseloni se nalazi jedan od sedam odlivaka koji Miro potpisuje.

Trebalo bi, eto, sasvim tačno znati gde karakternost počinje a gde se završava. A to je kod ljudi bilo uvek drukčije. Na kraju, postojala su i različita merila kojima se meri karakter. A postojale su, naravno, i sasvim različite vrste karaktera. Tramvajdžiski karakter, naprimer, državnosavetnički karakter, avijatički karakter i karakter siromašnog sveta.

- Doktor je nije napuštao. Umrla je u nekoj mansardi, na slami, dok je onaj mali tigar iz ulice Hyacinthe, njen jedini ljubavnik u životu, vršio lekarski posao negde u Montpellieru ili u Toulousei, i sasvim mirne duše uživao zasluženi glas vešta čoveka i bespravno prisvojeni glas poštena čoveka.

Antički grčki filozof i pisac Teofrast u svom poznatom delu Karakteri prikazuje raznovrsne karakterne mane ili moralne slabosti koje sadrže elemente komičnog. O hipokriziji ili licemerju on piše:

1 Izgleda da je licemerstvo, da ga opišemo u opštim crtama, pretvaranje dela i reči nagore, a da je licemer čovek ovakvih osobina:

Majci se izgleda duboko urezala u pamćenje slika dečaka od pre nekoliko decenija u koga je polagala bogzna kakve nade koje nisu mogle da se izbrišu; a pošto sam ja bio taj njen odavno nestali sin, njena ljubav se vezivala za mene kao kad bi sva sunca koja su od tada zašla još jednom negde zasijala zamirućom svetlošću. Ti bi tu opet mogao da otkriješ onu moju zagonetnu sujetu koja to zapravo i nije.

Vera u sudbinu, u suđaje, boginje sudbine, stara je koliko i čovek. Gotovo da i nije bilo paganskog naroda koji nije, u nekom obliku, verovao u sudbinu kao u božanstvo. Kultura Grčke, ni u vreme njenih najvećih filosofa, nije mogla odoleti ovakvom verovanju, pa su božanstvo koje je oličavalo nepromenljivost toka događaja nazivali ananke.

Pokušaj da se spozna pojam karaktera prisutan je još u antičkoj filozofiji. Tako veliki jonski mislilac Heraklit kaže da je karakter svakom čoveku sudbina. On ističe: "Svako bira - misli, dela, usvaja... ono što mu po prirodi, tj. karakteru (duhu) sledi. Zato su neki "budni" (razumni), dok je većina "spavača" i njihove duše su uglavnom "vlažne", tj. ograničene, čulne i iracionalne".