Artnit

Sanjao sam Austriju, i to veoma intenzivno, budući da sam odande utekao, Austriju kao najružniju i najbedniju zemlju na svetu. Sve što su ljudi u toj zemlji vazda smatrali lepim i divljenja vrednim, zapravo, ružno je i bedno, vazda odvratno, i u toj Austriji nisam našao ni jednu jedinu stvar koja bi uopšte bila prihvatljiva. Svoju zemlju doživeo sam kao perverznu pustolovinu, kao strahovitu zadrtost. Sve sami grozomorno unakaženi gradovi, zastrašujući predeo i ništa drugo, a u tim unakaženim gradovima i tom zastrašujućem predelu, ljudi - prosti, prevrtljivi i podli.

Država je bankrotirala, rekoh, ona je na to klimnula glavom, vlada je korumpirana, rekoh, socijalisti koji su sada već trinaest godina na vlasti, iskoristili su tu vlast do krajnjih granica i potpuno upropastili zemlju. Dok sam govorio, gostioničarka je klimala glavom i odsutno gledala čas u mene, čas kroz prozor.

“Među prostacima čovek sve dublje tone“, kaže slikar, “i potone dublje nego oni. To što kažem, istina je: ono fino u ljudima uvek mi je bilo odvratno, toga se moram osloboditi, to ne smem ja da imam. Celog života sam se povremeno utapao u prostački, prljavi svet. Uvek sam osećao da njemu pripadam. Pa sam uvek i ostao dole.

Montenja sam oduvek voleo kao malo kog. Oduvek sam hrlio svom Montenju, kad god bi me spopao smrtni strah. Montenj me je usmeravao i navodio, pa i vodio i zavodio. Montenj je oduvek bio moje spasenje i moje izbavljenje. Kada sam na kraju u sve druge izgubio poverenje, u svoju nepregledno veliku filozofsku porodicu, koju bih jedino mogao da opišem kao nepregledno veliku francusku filozofsku porodicu, u kojoj je oduvek prisutna bila samo nekolicina nemačkih i italijanskih rođaka, koji su, moram reći, svi rano preminuli, kod svog Montenja oduvek sam bio kao kod kuće.

Neka prijateljica naše majke se, na putu za Herceg-Novi, odakle je nameravala da se na nekoliko nedelja povuče u Crnu Goru, zaustavila u Cavtatu da bi posetila tamošnje groblje, zbog njegovog izuzetnog položaja tačno preko puta Dubrovnika i zbog mauzoleja Ivana Meštrovića. Prekoputa mauzoleja je, kako nam je pričala, na mramornom nadgrobnom spomeniku primetila ime pevača Tina Patierija, koji je svojevremeno bio najomiljeniji pevač bečke opere i odmah se prisetila da je njen omiljeni pevač bio rodom iz Cavtata, koji se nekada zvao Ragusaveggia.

On se pita šta je to: uspomene, ti dronjci raznih čudnih stvari koje čovek više ne može da shvati. Uspomena ostaje i stalno, beskrajno predstavlja samo sebe isto onako kako ju je čovek ostavio još dok nije bila uspomena. Ljudi se povlače kao sa kakve pozornice. Izgleda da se povlače uvek na jednoj istoj ravni. Njegova je postojbina pozornica beskrajnosti.

Istina je da sam decenijama živeo u uverenju da uopšte ne mogu da budem sam, da su mi svi ti ljudi potrebni, ali u stvari mi svi ti ljudi nisu potrebni, sasvim sam dobro živeo i bez njih. Na kraju krajeva, dolaze samo da se rasterete i da na mene istovare sav svoj jad i svu svoju brigu i sa time povezanu prljavštinu.

Toskanci imaju dobar ukus, rekao sam sebi, to se stalno potvrđuje, ako odem, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, napuštam ipak samo zemlju zbog čije sam apsolutne beznačajnosti iz dana u dan krajnje deprimiran. Zbog čije sam otupelosti samo iz dana u dan u opasnosti da se ugušim, zbog čijih gluposti bih i bez svoje bolesti pre ili kasnije propao. Zbog čijih nam se političkih kao i kulturnih odnosa, koji su u poslednje vreme postali toliko haotični, želudac okrene kad god se rano ujutro probudimo još pre nego što smo uopšte izašli iz kreveta. Zbog čijeg odsustva potrebe za duhom čovek kao ja odavno više ne očajava, već, istinu govoreći, može samo još da povraća.