Vres pripada porodici vresova (Ericaceae). Potiče sa područja Evrope i Male Azije. Uglavnom poraste od 20 do 50 santimetara, retko do jednog metra. Njegove stabljike su razgranate, uspravne i polegnute, a mali, uski, zaobljeni i goli listovi su raspoređeni nasuprotno na njoj. Listovi su tipično sive do zelene boje u proleće i leto, ali dobijaju bronzane do ljubičaste tonove u jesen i zimu.
Od kraja avgusta do kraja oktobra vres cveta. Cvetovi su zvonoliki, sakupljeni u cvetni grozd, raspoređeni duž stabljike. Oni mogu da budu u beloj, ružičastoj, crvenoj ili ljubičastoj boji. Plod je tobolac.
Vres je aromatična biljka prijatnog mirisa i pikantno gorkog ukusa. Najčešće se koristi kao začinska biljka u jelima od ribe i mesa, kao i od povrća.
U narodnoj medicini vres se koristi od davnina kod bolesti bubrega, mehura i mokraćnog kanala, bolesti prostate, za čišćenje krvi, protiv reume, artritisa i gihta. Za dobar san preporučuje se da se lanena vrećica ispunjena listićima vresa i lavande stavi pod jastuk.
Pčele rado posećuju vres. Med vresa je žut do tamnožute boje, blagog mirisa i specifičnog ukusa, ali se teško vrca i ima slabiji kvalitet. Pčelari ga koriste za prezimljavanje pčela.
U Škotskoj vres raste kao samonikla biljka na brežuljcima i postoji verovanje da donosi sreću. Beli vres se posmatra kao amajlija, a tradicija je verovatno uzeta iz Engleske iz viktorijaskog doba kada su se grančice prodavale kao amajlije i koristile u svadbenim buketima. Vres je bio inspiracija u pesmama gde se opisuje kao '"mirisni brežuljci ljubičastih svitaca''. Pustare s vresom su korišćene kao sumorna pozadina u gotskom romanu i holivudskim epskim filmovima: Orkanskim visovima Emili Bronte, Baskervilskom psu Artura Konana Dojla i Hrabrom srcu sa Melom Gibsonom.
