Artnit

Ostariću, a sve jednako učim. Solon je u starosti često ponavljao ovu misao. Ima takav smisao da se odnosi i na mene. Ali je veoma tužan pronalazak ono što mi je iskustvo priredilo: više od toga vredi neznanje. Zla kob je nedvosmisleno veliki učitelj, ali ona skupo naplaćuje svoj nauk. A korist koju iz toga izvlačimo često ne doseže cenu koju smo platili. Međutim, pre nego što smo ova znanja mogli da pribavimo putem kasnih lekcija, mine pogodan tren za njihovo korišćenje. Mladost je za to da proučavamo mudrost, starost je već vreme prilagođavanja. Iskustvo, priznajem, uvek poučava, ali je od koristi samo za onaj pedalj vremena ispred nas. Zar nije kasno da u trenutku umiranja naučimo kako je trebalo da živimo?

Nikad mu put do radionice nije izgledao tako dug. A i stario je, doduše. Mada je i dalje bio suvonjav kao trs loze, mišići se u četrdesetoj više ne zagrevaju tako brzo. Ponekad, čitajući sportske izveštaje u kojima su nekog tridesetogodišnjeg atletu nazivali veteranom, slegnuo bi ramenima. "Ako je on veteran", rekao bi Fernandi, "onda sam ja već za staro gvožđe." Međutim, znao je on da je novinar donekle bio u pravu.

- Da, takva je moja sudbina još od djetinjstva! Svi su na mom licu čitali znake rđavih osobina kojih ja nisam imao; pretpostavljali su da postoje pa su se i pojavile. Bio sam smjeran, a mene su okrivljavali da sam lukav pa sam postao zatvoren. Ja sam duboko osjećao dobro i zlo; niko me nije mazio, dok su me svi vrijeđali pa sam postao zlopamtilo; ja sam bio tužan - druga djeca vesela i brbljiva; osjećao sam da sam iznad njih - mene su stavljali ispod. Postao sam zavidljiv.

Doživotno smo robovi naših mladalačkih zanosa i snova. Kao student bez prebijene pare, želja mi je bila da postanem pisac. To bajoslovno zanimanje sebi sam predočavao u vidu niza slika: na primer, sedim za šankom u baru hotela Ric, na visokoj okrugloj stolici, sa šampanjcem u ruci. Prvu čašu, za početak, ispijam sam; za svaku sledeću koju naručujem imam duhovite i razigrane sagovornike, a sirene i njihova pesma uobičajena su mi pratnja.

Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.

DON RIGOBERTO uđe u kupatilo, navuče rezu i uzdahnu. Istog časa ga ophrva lagodno, podmirujuće osećanje olakšanja i iščekivanja: tih samotničkih pola sata biće srećan. Tako beše svake noći, nekad malo više, nekad malo manje, ali svojeglavi obred koji je tokom godina bio usavršavao, kao što umetnik lašti i kuje svoje remek-delo, nikada nije prestao čudovišno da deluje: da ga odmara, da ga miri sa bližnjima, da ga podmlađuje i da ga pokreće.

Ponekad bih razmišljao o očevoj mladosti: kakva je strašna razlika između njegove i moje mladosti! On je imao skoro sve što je pripadalo srećnom mladiću iz njegove sredine, njegovog znanja i njegovih potreba, on je rastao i živeo u bezbrižnosti sasvim prirodnoj onom velikom gospodstvu kojim se on tako slobodno i mirno koristio, nije znao ni za kakve granice svojih mladićkih prohteva i želja, svuda, s punim pravom i s veselim ponosom osećajući da je on Arsenjev.

Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću; jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. Čovek ovako stoji osuđen da prisustvuje svom postupnom umiranju, i za dugi niz godina misli na smrt s užasom, i najzad plati svirepo onaj prosečno vrlo mali broj godina prave mladosti.