Artnit

Želim da dodam da je većina onoga što su nadrealisti naslućivali bilo tačno. Navešću samo jedan primer: rad kao neprikosnovenu vrednost građanskog društva, pojam u koji se nije smelo dirnuti. Nadrealisti su prvi tu vrednost sistematski napadali, obelodanili da je to laž, rad za platu proglasili su sramnim. Nešto od njihove ogorčene kritike naći ćete u Tristani kada se Don Lope obraća mutavom mladiću:

Ukratko, nije dozvoljavao da dečko ima svoju volju, jer mu je tuđa volja smetala isto koliko i sopstvene zdravstvene tegobe, i ako bi primetio da neko pokazuje znake da ima karakter, to bi ga mučilo kao zubobolja. Hteo je da Orasio bude trgovac farbama, da zavoli struku, da besprekorno upozna računovodstvo, trgovačko poštenje, veštinu vođenja radnje; hteo je da od njega napravi čoveka i da ga učini bogatim; kad dođe vreme pobrinuo bi se da ga oženi, to jest, da nađe majku za decu koju ovaj treba da ima; da mu sagradi skroman i uredan dom, da mu obezbedi život do starosti, kao i život njegovih naslednika.

A i kad bih znala da ću tamo ući, nemojte mi pričati o smrti; neka meni mog malog smrtnog života, i zemlje na kojoj sam patila i uživala, gde je i moj vragolasti gos'n Huan. Neću ni krilca ni krila, ni da se družim s dosadnim anđelima što sviraju u harfu. Nek me se manu i harfe i harmonike, i nebeski sjaj. Samo nek mi daju moj smrtni život, i zdravlje i ljubav, i sve što želim.