Artnit

Ostariću, a sve jednako učim. Solon je u starosti često ponavljao ovu misao. Ima takav smisao da se odnosi i na mene. Ali je veoma tužan pronalazak ono što mi je iskustvo priredilo: više od toga vredi neznanje. Zla kob je nedvosmisleno veliki učitelj, ali ona skupo naplaćuje svoj nauk. A korist koju iz toga izvlačimo često ne doseže cenu koju smo platili. Međutim, pre nego što smo ova znanja mogli da pribavimo putem kasnih lekcija, mine pogodan tren za njihovo korišćenje. Mladost je za to da proučavamo mudrost, starost je već vreme prilagođavanja. Iskustvo, priznajem, uvek poučava, ali je od koristi samo za onaj pedalj vremena ispred nas. Zar nije kasno da u trenutku umiranja naučimo kako je trebalo da živimo?

Sreća je trajno stanje koje kao da nije stvoreno za čoveka na ovom svetu. Sve je na zemlji u stalnom pokretu i ništa ne može da dobije trajan oblik. Sve se oko nas menja. A i mi sami se menjamo i niko ne može jemčiti da ćemo već sutra voleti ono što volimo danas. Stoga su svi naši planovi o sreći u ovom životu puke varke. Uživajmo, zato, u duhovnom zadovoljstvu kada ono naiđe i čuvajmo se da ga sopstvenom greškom ne odagnamo, ali ne pravimo planove da ga zauvek zadržimo, jer su takvi planovi čista ludost.

Svoje poznato delo Sanjarenja usamljenog šetača francuski filozof Žan Žak Ruso je pisao pred svoju smrt, između 1776. i 1778, a prvi put je objavljeno 1782. godine. Nedovršen rukopis ovog dela otkriven je zajedno sa 27 karata na kojima je beležio svoje misli dok je šetao, kada je umro u julu 1778. godine. Slučajne šetnje izazvale su briljantne "letove misli" o životu, prirodi i lažnom društvu.