Emil Dirkem kaže: "Vaspitanje ima za cilj da kod deteta stvara i razvija određen broj fizičkih, intelektualnih i moralnih stanja koja od njega traže i političko društvo u celini i posebna sredina za koju je posebno namenjeno." Pošto su biopsihičke karakteristike individualizovane zahtevaju u pedagoškom postupku individualan prilaz svakoj ličnosti deteta.
Prema Dirkemu dete u vaspitnom procesu, kao u hipnotičkom snu, najpre prelazi stanje pasivnosti u kome formira embrionalne pojmove putem sugestije. U drugoj fazi nadmoćnost i uticaj nastavnika su zasnovani samo na njegovom iskustvu i kulturi.
Psihološki i etički vaspitanje se javlja kao "stvar autoriteta". Autoritet roditelja i nastavnika, u kojima dete vidi inkarnirane dužnosti, utiče na formiranje moralne svesti i suđenja. Otac je dužan, kaže Dirkem, da dete hrani i da se brine o njegovom vaspitanju sve dok dete ne postane punoletno. S druge strane, dete je zavisno od oca; ono ne raspolaže ni sobom ni svojim imetkom; njime raspolaže otac.
U Dirkemovoj koncepciji kolektivne psihe nastavnik postaje imaginarna impersionalizovana i istovremeno realna ličnost, kroz čiju delatnost kolektiv kao grupa i kao duh doživljavaju svoje ponovno stvaranje, obezbeđuje sopstvenu egzistenciju.
Vaspitni proces pretpostavlja posebnu ličnost vaspitača, kojoj Dirkem postavlja veoma visoke zahteve. Osnovu autoriteta vaspitača čini poverenje deteta u vaspitača i unutrašnja vera vaspitača u njegov zadatak. Nastavnik je, kao i sveštenik, "interpretaror velikih moralnih ideja svog vremena i svoje zemlje". On je, u stvari, jedinstven sa njima, sliven sa njima, a one "žive u njegovoj svesti, emaniraju iz njegove ličnosti, te se njihov autoritet i uticaji stapaju". On postaje u neku ruku impersonalan izvor uticaja ideja, svojevrsna inkarnacija ideja. U snazi tog uticaja leži osnova poštovanja i uticaja kojim njegove reči, gestovi i dela prelaze na decu.
Po Emilu Dirkemu moć vaspitanja je ogromna, a u njemu deluju, pored organizovanih i neorganizovanih, sporedni, pa čak i banalni uticaji koji svi ostavljaju tragove u dečjoj duši. Pritisak takođe može uobličiti ponašanje, ali ne tako kao sistematično i suptilno uticanje koje deluje trajno.
