U savremenom građanskom društvu u kome je dobro zamenjeno korisnim, lepo funkcionalnim a istinito pravilnim, gubi se odnos prema idealu, budućnosti, jer se sadašnjost doživljava kao jedino pristanište. "Samo jedno zadihano sad postoji, i što uhvatiš - tvoje je". Ali život bez ideala jeste u stvari priznanje da se ljudi odriču budućnosti.
Čovek koji živi bez odnosa prema idealu, tj. prema budućnosti, postvaruje se i luta tamo-amo za svim stvarima koje ga privlače. On žuri da se okruži stvarima, jer i sam postvaren oseća se sigurnim samo u svetu stvari. Oseća se sigurnim kad jede, pije, kupuje i plaća, i izgubljenim ako se upita o smislu svega toga. Čovek nije merilo stvari, stvari su merilo čoveka. Socio-kulturni sistem daje prednost stvarima nad vrednostima. "Živimo u vremenima strahovite zbrke. Zaboravlja se ono što treba znati, a zna se ono što treba zaboraviti".
Ideal je ono što čoveka izdiže iznad prirode (jer on često ide protiv prirodnih nagona i osećanja) i iznad društva (stvaralac uvek narušava društvene norme), jer hoće i može da postupi suprotno prirodnim nagonima i društvenim zahtevima, ako oseća, zna i veruje da deluje po svojoj savesti ili idealu koji je za njega krajnje merilo njegovih postupaka. Bez ideala jedinka se ne može razviti u čoveka. "Čovječanstvo još nema cilja. Ali kažite mi, braćo moja, ako čovječanstvu još nedostaje cilj, ne nedostaje li tada također - još i čovječanstvo samo?"
Iz dela Ribari ljudskih duša
