Ona već više nije bila u prvoj mladosti i krila je svoje trideset i dve godine. Crnkasta kao prava kreolka, ona se vešto belila; smejala se oprezno, da ne bi pokazala svoje ružne zube. Imala je lepe, sumorne oči i tih glas koji je gotovo pevao, te su sluge zastajkivale pred vratima da je slušaju. Ali, njena glavna lepota bila je u pokretima, ujednačenim, talasavim, kao pokreti vodenih biljaka ispod naišlog vala. "Žozefina je bila savšrena ljupkost, la grazia in persona", govorio je Napoleon na Sv. Jeleni.

U danima siromaštine imala je šesnaest haljina, a samo šest košulja: češće je menjala haljine, nego rublje.

Naravi je bila kao kakva vesela ptičica martiničkih šuma ili kao kakva "desetogodišnja devojčica": lako je plakala i lako bi se utešila. O njenoj pameti moglo bi se reći ono isto što je Molier rekao o poštenju jednoga svoga junaka: "On ga ima taman toliko, da ne mora biti obešen". Imala je mnogo zdravoga smisla i otmene ženske lukavosti. Napoleona, najčestitijega među ljudima, ona nije varala, ali se lako od njega branila. "Ma o čemu je zapitao, prva bi joj reč bila: ne, i to, upravo, nije bila laž, nego samo opreznost, samoodbrana. Izgleda da je prvi korak ka Bonaparti učinila sama Žozefina. Stalno je maštala da se uda za finansijera, ali finansijer se nije našao, i ona se zadovoljila sa generalom. Nekoliko dana posle prvog poznanstva, ona mu je zakazala ljubavni sastanak u svojoj usamljenoj kućici, u ulici Šanteren, koju tek što beše kupila za novac svoga ljubavnika Barasa. A već nekoliko dana kasnije oni su bili verenik i verenica.

Iz knjige Napoleon