Nezaposlenost pogađa upravo one segmente populacije, koji su inače u inferiornom opštem društvenom položaju, a da pri tome ne predstavljaju samo marginalnu društvenu grupu. Postojeća nezaposlenost se javlja najpre kao nezaposlenost žena i nezaposlenost mladih.
Nezaposlenost se javlja najviše kao nezaposlenost onih koji traže prvo stalno zaposlenje. Znači da se bitno pogoršavaju uslovi prelaza mladih u svet odraslih i njihovog ulaska u svet rada. Na taj način bi se uporedo sa tzv. produženim pubertetom o kojem govore neki sociolozi, moglo danas govoriti o svojevrsnom društveno uslovljenoj i društveno induciranoj produženoj mladosti.
Privremenost nezaposlenosti se za jedan deo nezaposlenih pretvara u relativno trajno životno stanje, a ne u neku samo kratkotrajnu životnu epizodu. To je posebno slučaj sa onim ljudima koji su uzgubili posao u procesu tranzicije.
Nezaposlenost kao masovna i trajna pojava može da ima veoma značajne i dalekosežne negativne društvene posledice. Neki savremeni istraživači društva upozoravaju da svako povećavanje stope nezaposlenosti od 2% po pravilu dovodi do povećanja stope kriminala od 4%.
Ističe se i da nezaposlenost ima dubok uticaj na fizičko i mentalno zdravlje. Česti su problemi mentalnog zdravlja, kao što su gubitak samopouzdanja, osećaj manje vrednosti, beznađe i depresija. To uslovljava i povećan broj samoubistava. Tenzije kod nezaposlenih mogu dramatično da povećaju opšte zdravstvene probleme i da uslove veću smrtnost. Takođe, ove tenzije pojedinca su čest uzrok svađa u kući i povećane stope razvoda brakova.
Problem nezaposlenosti vezan je često u mnogim zemljama za mogućnosti porodice i rodbine da podnesu dugotrajan teret koje im nameće nezaposlenost njihovih članova. U pogoršanim životnim prilikama objektivno jača zaštitnička funkcija porodice i rodbine u odnosu na nezaposlene osobe, ali se istovremeno sužavaju materijalne mogućnosti porodice i rodbine da tu funkciju vrše na zadovoljavajuči način.
Vulgarna apologetska misao posebno ističe argumenat da nema nezaposlenih, već da postoje samo oni koji neće i ne žele da rade. Tako se na iskustveno prepoznatljivom nivou nezaposlenost shvata kao samovoljna nezaposlenost ili se smatra da veliki deo onih, koji se službeno vode kao nezaposleni jednostavno ne žele da rade, ili ne žele da rade pod uslovima i na radnim mestima, koja im se nude. Ali, nezaposlenost nije isključivo ni pretežno, posledica odsustva želje onih, koji se registruju kao nezaposleni da prihvate posao.
