Po biblijskim izvorima Legenda o potopu govori o Božjem razočaranju u njegovu najbitniju kreaciju - čoveka. Kada je Bog zapazio da su ljudi postali nevaljali i grešni, odmah se i pokajao što ih je stvorio. On je bio toliko gnevan da je isprva poželeo da istrebi sve, počevši od ljudi, preko životinja, pa do najmanjeg živog stvora. Međutim on se smilovao nad sudbinom jedinog poštenog čoveka koji je opstao takav, iako u rđavom svetu. Noja, pravednog i poštenog čoveka koji je imao tri sina Šima, Hama i Jafeta. Bog je pogledao zemlju u kojoj vlada bezakonje i poručio Noji da će takvu zemlju da zatre. Zbog toga mu je i rekao da napravi kovčeg od drveta gofera, pregrade u njemu i sve unutra i spolja da zalije smolom za njegovu ženu, sinove i sinovljeve žene i životinje, od čistih po sedam, sve mužjake i jednu ženku, od nečistih po dvoje - mužjaka i ženku i po sedam ptica. Noje, koji je tada imao 600 godina, uđe u kovčeg, a posle 40 dana, voda je podigla kovčeg sa zemlje. Pošto je voda navalila svuda po zemlji i svako telo na zemlji izginulo ostao je samo Noje sa svojom porodicom.
Dovoljan je bio samo Noje da spasi čitavo čovečanstvo, a njegovi sinovi su nastavili da ponovo osvajaju zemlju, zajedno sa svim živim bićima u svojoj vlasti. Osim Božjeg gneva koji je nastao usled bezakonja na zemlji, drugi najznačajniji motiv je i njegovo pomilovanje. Božji bes, iako u prvi mah veliki, bio je jednokratan. On je nakon toga dao zakletvu čoveku da više nikada neće da pošalje vodu na njega. Sklopljen je savez između Boga i čoveka, koji je predstavljen dugom, a duga i danas predstavlja simbol mira između nebesa i zemlje.
