Artnit

Aristofan u svom fantastičnom prikazu o poreklu ljubavi kaže da je bilo tri vrste ljudi: dvostruki muškarci, dvostruke žene i androgini, to jest muško i žensko u isti mah. Androgini su imali obe grupe seksualnih organa, dva lica, četiri ruke i četiri noge. Oni su se vrlo brzo kretali i bili prilično moćni da su bogovi postajali nervozni zbog njih. Želeći da ih oslabi i kazni zbog njihovog ponosa i hirovitosti, vrhovni grčki bog Zevs odlučio je da ih prereže na dva dela i zapovedio svom sinu Apolonu da okrene njihova lica ka rani kako bi svaka osoba videla da je posečena. Ako međutim, oni budu i dalje predstavljali pretnju, Zevs je obećao da će ih ponovo smanjiti i moraće da se probijaju na jednoj nozi, skakući. Ova nova stvorenja živela su u potpunoj bedi, utopljena u svojoj boli i tuzi. Bili su toliko tužni da ne bi jeli i pili danima, ne mareći ako bi umrli. Aristofan kaže: “(Svaki) je čeznuo za svojom drugom polovinom, i tako bi bacili ruke jedan na drugoga, tkajući se zajedno, želeći da zajedno rastu.“ Zevs se sažalio na njih i odlučio je da usmeri njihove seksualne organe napred, kako bi postigli zadovoljstvo u zagrljaju, a Apolon je obnovio oblike njihovih tela i ostavio pupak kao jedini podsetnik na njihove originalne forme. Aristofan kaže da njegov govor objašnjava izvor naše želje da se volimo, jer “ljubav se rađa u svakom ljudskom biću; ona zajedno vraća polovine naše izvorne prirode; pokušava da napravi jedno od dva i zaceli ranu ljudske prirode. Svako od nas je tada “podudarna polovina“ ljudske celine... i svako od nas uvek traži polovinu koja mu odgovara.“