Time je, dakle, svršeno, gospodine pretsedniče, bar zasad, za ovaj prvi period afere koju amnestija baš sada nasilno završava.
U naknadu su nam obećali istorisku pravdu. To pomalo liči na katolički raj, koji služi da na ovoj zemlji jadnike i glupake, koje mori glad, načini strpljivim. Upamtite, dakle, moji prijatelji, jedite svoj suvi hleb, spavajte na tvrdoj postelji, dok srećnici ovog sveta spavaju u perju i žive od poslastica! Pustite isto tako zlikovce da se šepure kaldrmom dok vas, pravične, potiskuju u jarak! I dodajem, kada budemo svi mrtvi, mi ćemo imati spomenike. Ja i želim to za sebe lično, i nadam se čak da će odmazda istorije biti ozbiljnija nego slast raja. Ali bi mi ipak malo pravde na ovoj zemlji činilo zadovoljstvo.
Ne žalim nas i uveren sam da smo na dobrom putu, kako se to kaže. Laž ima protiv sebe to što ne može večito da traje, a istina, koja je jedna, ima večnost za sobom. Tako, gospodine pretsedniče, vaša vlada izjavljuje da će zakonom o amnestiji stvoriti mir, a mi drugi, naprotiv verujemo da ona sprema nove katastrofe. Samo malo strpljenja i dobro će se videti ko ima pravo. Ja ne prestajem da ponavljam da se afera ne može svršiti dokle god Francuska ne dozna nepravdu i ne ispravi je. Kazao sam da je četvrti čin odigran u Renu i da mora neizbežno doći i peti čin. Ostaje mi zebnja u srcu: još se zaboravlja da nemački kajzer ima u rukama istinu i da nam je može baciti u lice kada dođe čas koji je on možda već izabrao. To bi bio užasan peti čin, ono čega sam se uvek pribojavao i za šta francuska vlada ni za trenutak ne bi smela pružiti užasnu mogućnost.
Iz knjige Optužujem...
