Hari Harlou je sproveo eksperiment na 120 rezus makakija. On je odvojio mladunčad od njihovih bioloških majki nekoliko sati nakon rođenja i ostavio ih sa dve lutke, surogat majke. Jedna lutka je bila od žice, s veštačkom dojkom kroz koju je mladunče moglo da pije mleko, a druga je bila odevena u krzno i prekrivena gumenim sunđerom i mekim frotirom i nije imala na sebi nikakav izvor hrane. Da bi se stvorio osećaj topline obe lutke su bile interno grejane. Uprkos očekivanjima, mladunci majmuna su mnogo više vremena provodili uz krznenu “majku“, dok su drugu posećivali samo kada bi bili gladni. Eksperiment je potvrdio da je u osnovnom nagonu primata, pa i generalno živih bića, da traže privrženost i ljubav pre nego osnovnu fiziološku potrebu hranu. Harlou je slikovito prokomentarisao eksperiment: “Ako su nas majmuni ičemu naučili, to je da prvo moramo naučiti voleti kako bismo naučili živeti.“

Svoje istraživanje Hari Harlou je proširio na nešto okrutniji način sa četiri surogat majke. Sve “majke“ su bile meke i napravljene za maženje, ali su istovremeno predstavljale i zamke. Prva “majka“ je vibrirala veoma jako, druga je nakon inicijalnog dodira ispuštala snažan kompresirani vazduh, treća je imala ugrađen gvozdeni okvir koji je nasumično ili na naredbu odbacivao mladunce s nje, a četvrta “majka“ je na sebi imala otupljene šiljke koji su izlazili i zabijali se u mladunce koji bi se obesili za nju ili bi je obgrlili. Nezavisno od toga koliko su ih puta nasilno odbacile od sebe, mladunci su nastavljali da traže ljubav od njih. Ali, kako je nisu dobijali, s obzirom na to da su svu energiju trošili na to, nisu se družili sa ostalim mladuncima i stajali su izolovani iz društva. Ovaj eksperiment je ukazao na važnost prihvatanja, kako među drugima u društvu, među partnerima, prijateljima, ali posebno roditeljima.