U uvodu dela Čistoća i opasnost Meri Daglas razmatra veze između zapadnih kultura i "primitivnih" kultura u odnosu na pojam prljavštine. Dok su mnogi zapadnjaci tradicionalno mislili da su nezapadne kulture primitivne, ona posmatra kako prljavština povezuje obe kulture. U različitim oblicima, prljavština se smatra za nešto što treba zameniti, a da bi se uspostavio red nečisti moraju biti uklonjeni ili izbegavani.
Analizirajući pojmove prljavštine i njihova simbolička značenja u različitim kulturama, Meri Daglas ukazuje na društveno određenu prirodu onog što je čisto i što nije. Svaka kultura ima svoje specifične ideje o tome šta je sveto i šta je nečisto. Pokušavajući da pronađe odgovor na pitanje šta znače pojmovi čisto i prljavo u njihovom specifičnom okruženju, ona opisuje rituale afričkih plemena, indijskih kasti i starozavetnog Izraela. Nečistoća, smatra ona, predstavlja kulturnu supstancu određenu aktuelnim i simboličkim moćnim strukturama. U ritualima pronalazi “analogiju opšte slike društvenog poretka“. Čisto je uvek deo reda, sistema i uređenosti, dok je prljavo deformitet ili greška u sistemu. Bez obzira na nivo civilizovanosti, svaka zajednica nastoji da prljavo odbaci kao nepodesno i potencijalno opasno. Prljavo je uvek ono drugo, ono što je izvan nas, a odnos zajednice prema prljavom najbolje govori o njenom karakteru, određuje njenu kulturu, istoriju i društvene odnose.
Meri Daglas tvrdi da nema jasne linije između sekularnih i verskih metoda čistoće. Primitivne i moderne kulture se organizuju na isti način, iako je u novijim vremenima ovo teže videti, jer je savremeni život tako složen, istovetan i neskladan. Pojam o nečistome premošćuje jaz između savremene kulture i onih kultura u kojima se ponašanje tabuizira. Besmislene pretnje i obećanja se koriste da bi naterale čoveka na poslušnost. Na primer, ako dete odbija da jede spanać odrasli se služe pretnjom “ako ne budeš jeo spanać nećeš porasti veliki“.
