Jer svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju. I prvi put se ovde obe reči, koje su do sada imale da označavaju neodređenu razliku etičke vrste, shvataju u periodičkom smislu, kao izrazi za jedno strogo i nužno organsko sledovanje. Civilizacija je neizbežna sudbina jedne kulture. Tu je postignut vrhunac sa koga postaju rešljiva i poslednja i najteža pitanja istorijske morfologije. Civilizacije su krajnja i najveštačkija stanja za koje je sposobna jedna viša vrsta ljudi. Ona su završetak; ona dolaze posle postojanja kao ono što je postalo, posle života kao smrt, posle razvoja kao nepomičnost, posle sela i duševnog detinjstva (kako to prikazuju dorika i gotika) kao duhovna starost i kameni veliki grad koji okamenjuje sve. Ona su kraj, neopozivi, ali se ona moraju postići, uvek i redovno, jednom najintimijom nužnošću.
Iz dela Propast Zapada I
