To dokazuje pogrešnost (predhegelovskih) filozofija koje u znanju apsolutizuju ovaj ili onaj njegov momenat umesto da ga ozbiljuju u celosti njegovih konstitutivnih momenata apsolutnog znanja racionalne spekulacije. Hegel istražuje predspekulativno znanje koje, fiksirajući razliku između subjekta i objekta, ostaje prirodno znanje, duh koji nije, u celovitosti svojih manifestacija, u punoj meri duh. Tada celokupan život svesti, praktične i teorijske, od proste čulne izvesnosti do religijskog otkrovenja, biva suočen s njenim suštinskim zahtevom za samoidentičnošću u različitosti njenog sadržaja, to jest za istinom. A svest je duh ukoliko se ovaj pokazuje samome sebi i, zahvaljujući tome, zauzima distancu spram sama sebe, raščlanjuje se u odnosu subjekt-objekt, kao subjekt koji svoj sadržaj tada doživljava ili iskušava kao nešto drugačije od sebe; stoga se fenomenologija duha, nauka o pojavnosti, o fenomenu, duhu, može označiti i kao “nauka o iskustvu svesti“.
Iz dela Klasična nemačka filozofija
