Priča o Damoklovom maču je veoma kratka. Dionizije je bio vrlo bogat i uticajan, a svojim držanjem izazivao je (straho)poštovanje kod svojih potčinjenih, kao i u celom narodu sirakuškom. Zbog takvog položaja i raskošnog života svi su mu zavideli, a najviše njegov bliski saradnik Damoklo. Svoju zavist Damoklo je iskazivao na lukav način - hvaleći svog gospodara, ističući njegove vrline i sreću koju su mu bogovi podarili da živi mirno u blagostanju i izobilju i da vlada nad svima bez straha od bilo koga ili bilo čega. Ali, Dionizije je znao da je sreća vladara varljiva i da ga vrebaju brojne opasnosti i ponudio mu da zamene mesta na jedan dan, kako bi osetio sve "čari" vladanja. Damoklo je uživao u kraljevskim počastima, a najviše na svečanoj večeri. Međutim, kada je primetio da mu je iznad glave veliki, oštar mač koji je visio o jednu tanku konjsku dlaku, preteći da se u svakom trenutku otkači i udari ga pravo u teme, on se mnogo uplašio i izgubio volju za slavljem. Kada mu je prišao Dionizije objasnio je da je mač koji visi iznad njegove glave simbol opasnosti kojoj je svaki vladar stalno izložen, pa zato mora da zna da je vladalačka sreća samo prividna. "Eto, pod takvom pretnjom stalne opasnosti ja uživam u svom bogatstvu i svojoj moći" - završio je Dionizije.
Priča o Damoklovom maču ima i dublje značenje. Ona ističe varljivost zadovoljstva i sreće onih koji vladaju, kao i nestalnost svake vlasti i sile. Zato narod kaže: "Svaka je vlast za vremena." Takođe, to saznanje je izraženo i poslovicom: "Danas vezir, sutra rezil." Pesnik Ivan Gundulić u spevu Osman iskazao je istu misao stihovima: "Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi rob je sada."
