Ali, ovo proizlazi iz toga što su “sukobi“ većine ljudi u svetu pokušaji da se izbegnu stvarni sukobi. To su neslaganja oko beznačajnih ili površnih stvari, čija je priroda takva da se ne mogu razjasniti ili rešiti. Stvarni sukobi između dvoje ljudi, oni koji ne služe prikrivanju ili projekciji, već se doživljavaju na dubljem nivou unutrašnjosti kojoj pripadaju, nisu razorni. Oni vode razjašnjenju, oni proizvode katarzu iz koje oboje izranjaju obogaćeni zvanjem i snagom. To nas navodi da istaknemo opet nešto što je već rećeno.
Ljubav je moguća samo ako dve osobe međusobno komuniciraju iz središta svoje egzistencije, pa zato i ako svako od njih doživljava sebe iz središta svoje egzistencije. Samo u ovom “središnjem doživljaju“ je ljudska stvarnost, samo je ovde životnost, samo je ovde temelj ljubavi. Doživljena ovako, ljubav je stalni izazov: ona nije mesto odmora, već kretanje, rast, zajednički rad, u odnosu na temeljnu činjenicu da se dvoje ljudi doživljavaju iz suštine svoje egzistencije, da su međusobno jedno time što su jedno sa sobom, umesto da od sebe beže, sporedno je da li među njima vlada harmonija ili sukob, radost ili tuga. Ima samo jedan dokaz prisustva ljubavi: dubina odnosa i životnost i snaga svake od osoba koje se vole; to je plod po kome se prepoznaje ljubav.
Iz dela Umeće ljubavi
