Linija razgraničenja između toga i prelaza životinjske duše u čoveka, ili ljudske u životinju (metempsihoza), vrlo je tanka.
Učenje o metempsihozi zasniva se na svesti o gradaciji između životinja i čoveka. Verovanje u dušom obdaren životinjski svet postojalo je u starom veku, i zakoni inteligencije i nagona pogrešno su se shvatali, ili su se smatrali zagonetkom koju nijedan čovek ne može rešiti.
Ljudska duša je, sa svojom svešću, izgledala kao nešto već usavršeno u nekom prethodno postojećem stanju i, u mitu metempsihoze, pratimo čežnju i potragu duše za izvorom odakle je njena svest potekla; smatrala je svoje snove i halucinacije odsjajima sećanja, u kojem su zabeležena dela počinjena u nekom bivšem stanju egzistencije.
Moderna filozofija je nastavila istu tu nit pretpostavke, i misli da vidi u čoveku usavršen razvoj nižih organizama.
Iz knjige Knjiga o vukodlacima
