Suprotstavljajući se shvatanju da je religija urođena čoveku, Karl Marks ističe da religija ima pre svega društvene korene i da je u funkciji vladajućih klasa. Svaka religija ima neki ideološki zadatak, pre svega da održi društveni poredak tako što narod uči trpljenju, krotkosti, poštovanju vlasti, jer se ove osobine određuju za nagradu u zagrobnom životu. Na taj način se obećanjem onoga što će doći u tom drugom svetu odvraća pažnja ljudi sa nejednakosti i nepravdi na ovom svetu. "Čovek stvara religiju, religija ne stvara čoveka" kaže Marks, i zato je čovekovo spasenje u njemu samom.

Karl Marks ođređuje religiju, pre svega u svojim delima Kapital i Kritika Gotskog programa kao jednu vrstu opijuma kojim se čovek služi u različitim vremenima. On piše: "Religija je čežnja potlačenog bića, srce sveta bez srca, duša stanja bez duše. To je opijum za narod."

"Borba protiv religije je, dakle, posredno borba protiv ovoga sveta čija je duhovna aroma religija. Religijska beda je jednim delom izraz stvarne bede, a drugim delom protest protiv stvarne bede" piše Karl Marks. Takođe, on smatra da buduće društvo treba da potisne religiju u privatnu sferu, a prva i osnovna pretpostavka za ostvarivanje ove ideje je odvajanje crkve od države, odnosno crkve od škole.