Pigmalion je bio vajar raskošnog talenta i u njegovim rukama svaki komad kamena se pretvarao u skulpture koje su imale nestvarnu verodostojnost i tako ispunjavajale želje bogatim naručiocima njegovih dela. On je bio usamljen, zazirao od sveta, a žene smatrao za preterano nakinđurene i raskalašne. Dletom u komadu slonovače on počinje da stvara svoju uzvišenu viziju idealne žene, predosećajući da će ovo delo biti posebno i drugačije od svih dotadašnjih. U ovu skulpturu on ugrađuje mnogo zemaljskih dana, ljubavi i inspiracije i na kraju je stvorio žensku figuru koja je plenila lepotom i gracioznošću, i odmah se zaljubio u nju. Dao joj je ime Galatea, što znači ona koja je bela kao mleko i smestio ispred svog ateljea kako bi je stalno gledao. Kako su dani prolazili, sve je manje pažnje posvećivao svom radu, a dane i noći je provodio posmatrajući je. Za nju je nabavljao najlepše haljine, ukrase i nakit i počeo da je naziva svojom ženom. Zbog njegovih jadikovki koje su dopirale iz ateljea u gradu su ljudi počeli da pričaju o čuvenom Pigmalionu i njegovom ludilu. U vreme velikog festivala, Pigmalion odlazi u Afroditin hram, gde moli boginju ljubavi i strasti Afroditu da mu podari ženu poput njegove voljene statue. Ganuta njegovom iskrenom ljubavlju, Afrodita se sažalila na njega i uzdigla plamen u hramu visoko, udahnuvši njime život u nepomično telo Galateje, koja je Pigmaliona čekala u njegovom domu. Ova vest se proširila veoma brzo po čitavom Kipru, a svadbenoj povorci su se pridružili i Kupidon i Afrodita, koja je blagosiljala mladence i njihovu ljubav.
Mit o Pigmalionu inspirisao je mnoge antičke i moderne umetnike. Kao scensku melodramu obradio ga je Žan Žak Ruso, a Džordž Bernard Šo je napisao ljubavnu komediju Pigmalion, izvedenu prvi put na sceni 1912. godine, sa modernom pričom koja prati avanture profesora Higinsa i gospođice Elize Dulitl. Takođe, ovaj mit je bio tema opera, opereta i baleta, kao i dela slikara i vajara.
