U eseju Imaginacija Žan Pol Sartr povlači oštru liniju između imaginacije i percepcije. On tvrdi da svest može opaziti ili zamisliti, ali da se ove dve vrste akta ne mogu kombinovati. Percepcija je naše proučavanje čulima određenog predmeta tokom vremena. Ona je nepotpuna, jer samo se vidi jedna strana stolice istovremeno, na primer. Za razliku od percepcije, imaginacija je potpuna. U stolici koja se pojavljuje u našoj mašti imamo sve strane stolice odjednom. Međutim, Sartr ističe da imaginarni predmeti ne mogu da nas nauče bilo čemu. Ukupnost stolice koja se pojavljuje u našoj mašti, potiče od sinteze našeg znanja o stolici i naše usmerenosti prema njoj. Ono što omogućava maštu je svest i ukupnost našeg iskustva - sve što znamo, sve što smo videli, čuli i pročitali.
Žan Pol Sartr tvrdi da, ako se insistira na tome da je svest u suštini namerna, mora se zaključiti, da čak i takozvane "imaginacije" nisu predmeti "u umu", ali su načini na koji koji se čovek odnosi prema predmetima "u svetu". On ističe: "Mašta nije empirijska ili nadodana moć svesti, to je svest koja spoznaje svoju slobodu."
Analogon, koji Žan Pol Sartr određuje kao ekvivalent percepcije, je potreban za imaginarni proces. To može da bude slika, fotografija, skica ili čak i mentalna slika koju stvaramo kada mislimo o nekome ili nečemu. Analogon može preuzeti nove kvalitete na osnovu mojih namera prema njemu, a kroz zamišljeni proces gubi svoj smisao i preuzima smisao predmeta koju predstavlja. Iako smo obmanuti na nekom nivou, na primer fotografija mog oca postaje samo boja na papiru koja stoji umesto mog odsutnog oca, ali ima tendenciju da joj se pripišu osećanja koja imam prema ocu.
