Time što se ženama kaže da im je glavna dužnost da budu supruge i majke, govori o muškarcima takođe da je njihov glavni zadatak da zarađuju za hleb, a tako je i broj muškaraca, koji žele da čine ono što su uvek hteli, približno umanjen. Uvek pričamo o ženama sa karijerom i o prelepim karijerama koje su mogle da imaju da nisu imale tih petoro dece. Ali niko se ne okreće ocu i ne pomišlja kakav je on život mogao da ima da nije imao petoro dece. Mogao je da bude, recimo, slikar, umesto što je bio tržišni manipulant. Ili, pak, muzičar, umesto što je držao prodavnicu nakita koju je nasledio. Kada se žene zatvore u kuću i od njih se očekuje ženstvenost i osećanje majke, u isto vreme se i muškarci zatvore u kuću i od njih se zahtevaju muževnost i očinska osećanja. Kad se smanjuje potreba za osećanjem majke, smanjuje se i potreba za očinskim osećanjem. Tada se predodređuje veliki broj ljudi da budu individualne osobe i da doprinose kao individualne osobe, više nego kao roditelji.
Ovo se neće odmah dogoditi i imaćemo dosta smešnih primernih slučajeva. Pripadnice Pokreta za oslobođenje žena, one u ekstremnom krilu, idu okolo i tvrde kako će se dobro snaći bez muškaraca. I spremni smo da prihvatimo to kako se žene sada snalaze bez muškaraca. To nikome ne smeta. Ima u svetu i previše žena i ako bi neke od njih i bile bez muškaraca, to bi ublažilo pritiske.
Dvadeset godina od danas, imaćemo daleko manji broj porodica, ali će deca još uvek biti obrazovana u porodičnom duhu zato što i ne znamo kako drugačije da ih odgajamo. Porodica će biti isto toliko bezbedna koliko je i uvek bila, no svi neće morati da žive u njoj sve vreme. Prihvatićemo i to da je porodica savršeno mesto za decu. Zapravo idealno za decu i neizvesno idealno za svakog drugog za čitav život - osim u veoma izuzetnim slučajevima.
Iz dela Porodica u budućnosti
