Oni, pak, rade sasvim dobro što žive udobno, a brigu o ovcama ostavljaju ili Hristu ili, kako ih oni zovu, fratrima i vikarima. Ne misle čak ni na svoje zvanje i zaboravljaju da reč episkopos znači rad, brigu, stvaranje. Ali je se sećaju vrlo dobro kad su u pitanju pare...
... A kada bi vrhovni poglavari crkve, koji su Hristovi namesnici, težili da se ugledaju na njegov život, da podnose njegovo siromaštvo i muku, da proučavaju njegovu nauku, da nose njegov krst, da preziru sve što je svetsko, i kad bi razmislili o samom imenu papa - ko bi na svetu bio nesrećniji od njih? Ko bi kupovao taj položaj svim svojim imanjem, a ko bi pokušao da ga sačuva mačem, otrovom i svakojakim nasiljem? Oni bi izgubili nebrojena dobra kad bi im jednog dana došla pamet u glavu! Pamet, rekoh? Samo zrnce one soli koju spominje Hrist! Otišla bi u nepovrat tolika bogatstva, počasti, vlast, pobede, deljenje mnogih službi i zvanja, toliki porezi i prihodi od oproštaja grehova kojima trguju, toliko konja, mazgi, pratilaca, toliko uživanja! Pogledajte kakav sam vašar, kakvu žetvu, kakvo more blaga iznela pred vas u malo reči! (...) Ali bi bilo nečovečno, gadno i još više za preziranje obesiti torbu o rame i tuknuti u ruke pastirski štap najvišim crkvenim poglavarima i pravoj svetlosti ovoga sveta! I tako vam oni ostavljaju sve što iziskuje truda Sv. Petru i Pavlu, jer oni imaju dovoljno vremena; za sebe, pak, zadržavaju samo ono što donosi sjaj i uživanje...
Iz dela Pohvala ludosti
