Delo Tako je govorio Zaratustra povezano je u labavu strukturu, koju čini četiri dela, preko lika Zaratustre. Zaratustra je nemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (ZaraBuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. Fridrih Niče koristi njegovu mističnost za stvaranje jednog neistorijskog Zaratustre, čije su namere da ljudima objasni novo učenje, koje je život shvatalo kao igru lišenu višeg cilja, i nije pretpostavljalo postojanje nekog drugog "skrivenog" sveta.
U prvom delu Zaratustra želi da posle perioda povučenosti ode među ljude, da bude čovek, da postane kao oni. On traži blagoslov od Sunca, od svetlosti onostranog prirodnog sveta, a zatim se spušta sa svoje planine među narod u želji da nauči nešto od njih i da mu podari svoje znanje. U potrazi za čovekom sebi ravnim, nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne, odlazi na trgove i u gradove i pokušava da većinu ljudi pridobije za svoje učenje. Međutim, mnogi ne razumeju njegovu filozofiju i ismejavaju ga, ali ima i onih koji mu se dive. Zaratustra se povlači ponovo u samoću.
U drugom delu Zaratustra se obraća samo sledbenicima. Ali, ključne misli, koje sazrevaju postepeno u njemu drži sakrivene od njih, i ponovo bira samoću.
U trećem delu, koji nosi naslov Sedam pečata ili pesma: tako je i neka tako bude, Zaratustra otkriva svoje najvažnije misli, poslednju tajnu svog učenja, a svaki odeljak se završava obraćanjem: Jer, ja te volim, o večnosti. On govori kao usamljeni pojedinac, okružen samo svojim životinjama. Od ljudi zahteva herojski stav koji prihvata ono što je neumitno i koji se u isto vreme sa lakoćom i vedrinom predaje svetu.
U poslednjem četvrtom delu, parodiji na poslednji Isusov sastanak sa njegovim učenicima proslavlja tajnu večeru sa onima koje naziva višim ljudima, među kojima se nalazi proricatelj velikog uma, ostareli papa, koji je posle smrti Boga ostao bez posla, čarobnjak, dva kralja i čovek koji sebe nazivaše senkom Zaratustre. Svi ovi ljudi ponikli su iz stare vere, ali su sada ostali bez nje, i u praznini modernog života ne mogu da nađu utehu.
Zaratustrina poruka sažima se u nalogu da se svetu kaže "da", i to svetu onakvom kakav jeste i kakav je oduvek bio. Ovaj nalog traži da čovek ne žrtvuje život radi ideala, koji klevetaju ovaj svet i obmanjuju ga pričama o "onom svetu". Niče ne gradi idole ljudima, nego poziva ljude da u sebi načine napor i odbace status bednog, poniženog i beskorisnog bića. Traži od ljudi da shvate da su oni smisao zemlje. Zaratustra kaže: "Ostanite verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama."
Fridrih Niče nije nikada posumnjao u značaj svog dela Tako je govorio Zaratustra. Tako u posthumno objavljenom spisu Ecce hommo 1908. godine on tvrdi da je Zaratustra pesnički zasenio Dantea Aligijerija i Johana Volfganga fon Getea.
Uticaj dela Fridriha Ničea, Tako je govorio Zaratustra prisutan je u književnosti, slikarstvu ekspresionizma. Rihard Štraus je 1896. godine komponovao jednu simfonijsku pesmu. Ničeova teza da se pitanje o smislu čovekove egzistencije treba postaviti bez pozivanja na transcendenciju i Boga predstavljala je jedan od najvažnijih podsticaja za modernu filozofiju egzistencije Martina Hajdegera, Žana Pola Sartra i Albera Kamija.
