Društvo
Običaji
Običaji su iskustvom i navikom stvoreni načini ponašanja, koji iako nisu nigde napisani, upravljaju celokupnim životom i radom određenog društva. Oni su usko vezani za biće jedne zajednice i smatraju se za njenu posebnu karakteristiku, kao njenu etničku odliku. Za jednu od njihovih najznačajnijih uloga, smatra se stvaranje i očuvanje identiteta jednog naroda.
Sigmund Frojd - Sanjanje je jedna vrsta sećanja
Međutim, ne mislim da je nužno da ovi prizori, zato što se ne javljaju kao sećanja, moraju biti fantazije. Meni se čini da potpuno isti značaj kao i sećanje ima to što njih - kao u našem slučaju - zamenjuju snovi, čija analiza redovno vodi natrag do istog prizora i koji neumornim preuređivanjem reprodukuju svaki deo njenog sadržaja. Sanjanje je isto tako jedna vrsta sećanja, mada pod uslovima koji važe za noć i za formiranje sna. Upravo ovim ponavljanjem kroz snove objašnjavam činjenicu da je pacijent malo po malo došao do sigurnog uverenja u realnost ovih praprizora, jednog uverenja koje ni malo nije zaostajalo za onim koje se zasniva na sećanju.
Anima/animus
Čuveni švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung razvija teoriju o animi i animusu, kao arhetipskim figurama psihe. On pri tome određuje animus kao prasliku muškarca u ženi, a animu kao prasliku žene u muškarcu. Anima i animus su zapravo slike naših idealnih partnera koje se razvijaju u nama od najranijeg detinjstva. Marej Stajn, poznati jungovski psihoanalitičar u svom delu Jungova mapa duše o Jungovoj teoriji o animi/animusu piše:
Simbolička priča o slugi i gospodaru
U svom najvažnijem delu Fenomenologija duha Georg Vilhelm Fridrih Hegel je u simboličkoj priči o gospodstvu i ropstvu pokazao kakvu ulogu ima rad u usponu samosvesti do stepena uma i duha. U filozofskom osmišljavanju stvarnosti, Hegel u samu stvarnost uvodi negativitet posredstvom kategorije rada, tako da je rad, naročito u odnosu sluge i gospodara, primaran činilac promene društvene celine.
Alber Kami - Samoubistvo ili oporavak
Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili u fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto" i sve započinje umorom u znaku čuđenja. "Započinje", to je značajno.
Mihailo Đurić - O apsolutnoj etici
Beseda na gori - to jest apsolutna etika jevanđelja - mnogo je ozbiljnija stvar nego što veruju oni koji ove zapovesti rado pominju. S njom se ne može zbijati šala. Za nju važi ono što je rečeno za princip uzročnosti u nauci: to nije kočija koja se može po volji zaustaviti da bi se u nju ušlo ili iz nje izašlo. Njen smisao je samo u ovom: sve ili ništa. Ko to nije shvatio, taj je promašio ono najvažnije. Kao onaj bogati mladić za koga je rečeno: "Otišao je tužan, jer je imao veliko bogastvo."
Birokratizacija političkih partija
Fenomen birokratizacije političkih partija stavlja se u kontekst generalnih tendencija savremenih društava. Savremene političke partije mogu se shvatiti kao mašinerije koje imaju vlastitu logiku funkcionisanja. Birokratizacijom političkih partija posebno se bavio nemački sociolog Robert Mihels, formulišući zakon birokratizacije političkih stranaka kao "gvozdeni zakon oligarhije" u svojoj poznatoj studiji Političke partije.
Demokratija u grčkom polisu
Kao uzor za modernu demokratiju poslužila je demokratija antičkog doba, posebno demokratija malog grada Atine, kada se narod okupljao u skupštinama na otvorenom i donosio sopstvene odluke pošto bi saslušao govornike koji su iznosili različita gledišta. Platon koji je inače bio antidemokrata takvu demokratiju naziva "teatrokratijom", a taj izraz koristi i Fridrih Niče.
Laš Fr. H. Svensen - "Kultura straha"
Izgleda da je strah postao sveobuhvatan u tom smislu da više ni u jednom području društva ne važi perspektiva straha. Strah je postao ono osećanje koje upravlja javnošću, i dosta društvenjaka tvrdi da se današnje društvo najbolje može opisati kao "kultura straha". Strah je postao kulturno uslovljena lupa kroz koju posmatramo svet.
Savremeni čovek živi u nadi i strahu, u iluzijama i zabludama
Čovek ima sposobnost da stvara simbole i pomoću njih komunicira. U odnosu sa svetom to mu daje samostalnost, jer predmete može da zameni njihovim simbolima. Ali, istovremeno ga to udaljava od stvarnog sveta, plaši i uznemirava. Ma koliko opasnost bila udaljena, često se shvata kao pretnja njemu lično, konstruišu se imaginarne pretnje i njegov strah postaje mnogo veći. Filozof Ernest Kasirer u Eseju o čoveku piše o tome:
Društvo