Artnit

Ah, kako mi se smuči naturanje sopstvenih misli nekom drugom! Kako se u sebi radujem svakom raspoloženju i potajnom preokretu u kom misli drugoga dolaze do izražaja nauštrb mojih vlastitih misli! Katkad, međutim, postoji još značajnija svečanost, onda kad se jednom dopusti da se svoja duhovna kuća i imanje poklanjaju, slično ispovedniku što sedi u uglu, priželjkujući da naiđe kakav ubog čovek i da mu ispriča teskobu svojih misli, kako bi mu opet ispunio ruku i srce i olakšao breme unemirenoj duši!

U svojoj tridesetoj godini Evgenija nije još znala ni za kakvu sreću u životu. Njeno bledo i žalosno detinjstvo proteklo je kraj majke, čije je prezreno, vređano srce večito patilo. Rastavljajući se radosno sa životom, ova je majka žalila svoju kćer što ima da živi, i ostavila joj je u duši laku grižu savesti i večitu tugu. Prva i jedina ljubav donela je Evgeniji melanholiju. Pošto je nekoliko dana imala pred očima svoga rođaka, ona mu je poklonila svoje srce za vreme poljupca koji je kradom primila i vratila; on je zatim otišao stavljajući između nje i sebe čitav jedan svet. Ova ljubav, koju je njen otac prokleo, gotovo je oterala njenu majku u grob i pričinila joj je samo tugu pomešanu sa slabim nadama.

Tri događaja od velike važnosti i uticaja dogodila su se u roku od godinu dana u životu gospođe Ston. To su bili napuštanje njene karijere, smrt njenog muža i onaj period u životu kad kod žene prestaje plodnost. Svaki ovaj događaj bio je sam po sebi oštar udarac, a što su se tri dogodila odjednom davalo joj je utisak da sada živi skoro posmrtnim životom.

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

"Najzad, Grci i Rimljani, čiji su pogledi bili upereni samo u ovaj život i koji nisu naslućivali savršenija uživanja nego što su ovozemaljska, nisu, već samim karakterom svoje vere, bili kao mi, upućeni na meditacije i želje. Stvarana prema našim nevoljama i potrebama, hrišćanska vera nam neprestano pruža dvostruku sliku; sliku zemaljske tuge i nebeske radosti i na taj način čini od našeg srca izvor sadašnjih zala i dalekih nada iz čega potiču neiscrpna sanjarenja. Hrišćanin sebe uvek smatra za putnika koji na ovom svetu prolazi dolinom plača i koji će se odmoriti tek u grobu. Ovaj svet nije predmet njegovih želja, jer zna da je život ljudski kratkog veka, i da bi mu se taj predmet brzo izmakao.

Sve što je Pikaso u tom periodu stvorio od humanističkih i simboličnih slika predstavlja odblesak ličnih doživljaja. Bio je bez sredstava. Ponekad, i najelementarnijih. U novogodišnjoj noći 1902, uoči odlaska u Barcelonu, spalio je gomilu crteža da bi zagrejao svoju sobu.

Dužina ljudskog života samo je tačka u vremenu, njegovo postojanje je u neprestanom toku, čula su mutna, sklop čitavog tela podleže raspadanju i truleži, duša je čigra, sudbina je zagonetka, naš glas sumnjiv. Jednom rečju, sve što sačinjava telo, reka je, a što je u vezi sa dušom, san i dim. Život je borba i putovanje stranca; posmrtna slava je zaborav. Pa šta nas, onda, može da vodi?

ERNEST: Jadni život! Jadni ljudski život! Zar te se ne doimaju čak ni suze, koje su deo njegove biti, kako nam kaže rimski pesnik?

GILBERT: Bojim se da su me se isuviše rano dojmile. Kad pogleda unazad, na život koji je bio pun nabujalih emocija i zažarenih trenutaka zanosa ili radosti, čoveku se čini da je sve to san, iluzija.

Pun strepnje lutam sa svojim unutrašnjim tamama, ne uspevajući da ih dosegnem. Znam dobro da nestrpljivost nanosi štetu svim tim procesima preobražaja koji se izvršavaju u senci kao u pećinama srca, a da strpljenje sadrži sve: poniznost, snagu i meru. Ali, život prolazi kao jedan jedini dan, a onome ko bi da bude strpljiv trebalo bi hiljadu, dok u njemu neće postojati, nesumnjivo, čak ni polovina jednog.

Safronov koji je opazio pasivnu šutnju, preuzeo je da radi umjesto zvučnika radija:

- Postavljamo pitanje: kako je nastao ruski narod? I odgovaramo - od buržujskog sitneža! On bi se još negdje rodio, ali više nije bilo mjesta. Zato smo dužni da bacimo svakog u salamuru socijalizma kako bi sa njega spala koža kapitalizma i srce bi obratilo pažnju na vrelinu života oko oštre klasne borbe i uslijedio bi entuzijazam!...