Artnit

Civilizovan čovek se mnogo udaljio od kruga svog normalnog života. On je postepeno stvorio i razvio neke navike, koje su slične navikama pčela, tj. da se prilagodi svom svetu košnica. Zato često vidimo kako savremeni ljudi trpe od “ennui“ - dosade, svetskog “zamora“, duha koji se buni protiv svoje sredine bez opravdanih razloga.

“Razume se da nije. Žive kao idioti i mašine uvek, i kad rade i u slobodnim časovima. Kao idioti i mašine, ali uobražavaju da žive kao civilizovana ljudska bića, pa čak i kao bogovi. Prvo ih treba naterati da priznaju da su idioti i mašine u radnom vremenu. “Pošto je takva naša civilizacija,“ to biste im morali reći, “morate provoditi osam od dvadeset i četiri časa kao mešavina između budale i šivaće mašine. To je vrlo neprijatno, znam; to ponižava i odvratno je. Ali tako je.

- Dragi moji mladi ljudi! Vi danas odlazite iz ove kuće, u kojoj ste naučili koliko je dvaputdva i kakav je značaj zakona sile i otpora. Vi ćete otići odavde i skinućete sa sebe teret za koji su mnogi od vas verovali da ga je bilo teško nositi. Ali život napolju natovariće vam drugi teret i naučiće vas drugim zakonima. Vaši dragi roditelji i ono malo dobrih ljudi, koje već znate ili ćete ih tek naći, sigurno će vam pomoći da naučite kako se uče novi zakoni života.

Život ne trpi ponavljanja koja nemaju za cilj učvršćivanje sebe (kao u vreme ranog detinjstva, ili i kasnije) u relativnoj sigurnosti postojanja, kada ponavljanje neke radnje, misli ili osećanja stvaraju neophodan identitet u čoveku, obezbeđujući mu relativnu sigurnost egzistencije. U svim drugim slučajevima jednoobrazno ponavljanje neke radnje ili misli koja dugo traje, stvara u čoveku teško podnošljivo, za neke i nepodnošljivo osećanje dosade.

Vrednosti se ne nagomilavaju: jedan naraštaj donosi nešto novo samo na taj način što poništava ono što je bilo jedinstveno kod prethodnog pokoljenja. To još više važi kad je reč o sledu epoha: Renesansa nije uspela da “spase“ dubinu, maštovitost i divljaštvo Srednjeg Veka; Vek Prosvećenosti, sa svoje strane, preuzeo je od Renesanse samo osećanje univerzalnosti, bez patetike, koja je davala pečat fizionomiji Renesanse. Moderne varke gurnule su čoveka u vrtlog egzistencije: on je u njima izgubio svoje večne osnove, svoje “suštastvo“.

Premda proporcija profesionalnih i ljudskih osobina, s jedne strane, i ličnosti, s druge, kao preduslova za uspeh varira, “faktoru ličnosti“ uvek pripada odlučujuća uloga. Uspeh uveliko zavisi od toga koliko se uspešno osobe prodaju na tržištu, kakav utisak ostavlja njihova “ličnost“, koliko su lep “paket“; od toga da li su “radosni“, “bučni“, “agresivni“, “ambiciozni“; nadalje od toga kakva su zaleđa njihove porodice, u kojim su klubovima članovi i da li poznaju “prave“ ljude.

U sadašnjem trenutku svedoci smo propadanja duhovnosti, dok se materijalno odavno razvilo u organizam sa vlastitim krvotokom, i postalo osnova našeg života paralizovanog i unakaženog sklerozom. Svima je jasno da materijalni napredak sam po sebi ne čini čoveka srećnim, ali mi ipak fanatično nastavljamo da umnožavamo njegova "postignuća". Dostigli smo tačku u kojoj je, kao što Stalker kaže, sadašnjost suštinski potonula u budućnosti, u smislu da ona sadrži sve preduslove za neposrednu katastrofu; mi je prepoznajemo, pa ipak ništa ne možemo učiniti da je sprečimo.

Za mladog, još neprilagođenog bezuspešnog čoveka od najveće je važnosti da svoje svesno Ja oblikuje koliko je to moguće aktivno, tj. da vaspita svoju volju. Ako nije genije, onda ne sme da veruje u nešto što je u njemu delatno, a što ne bi bilo identično sa njegovom voljom. On mora da se oseća kao voljno biće i sme da obezvredi sve ostalo u sebi ili da misli da je to podčinio svojoj volji, jer bez ove iluzije ne bi svakako uspeo da postigne socijalno prilagođavanje.

U stvari, sve više sam ličio na Baritona, baš me je bilo briga. Sve što mi je Robinson pričao o svojim pustolovinama u Tuluzi nije više za mene predstavljalo živu opasnost. Uzalud sam se trudio da se uživim u njegov položaj, njegov slučaj mi je mirisao na bajato. Ma šta se govorilo i tvrdilo, svet vas napušta mnogo pre vašeg konačnog odlaska.

- Šta se događa? - upita on.

- Ne znam. Plavi i crveni vođi izdali su zajedno veliku proklamaciju o savezu. Izgleda da se stvari sređuju.

“Laže, pomisli Žizor, on je u najmanju ruku toliko obavešten kao ja.“