Žive ograde su ukrašavale vrtove od davnina. Prvi oblikovani vrtovi su se pojavili u starom Rimu pod nazivom topiarijе. Vrhunac lepote žive ograde su dostigle u vrtovima klasičnog stila, a posebno u renesansnim italijanskim vrtovima i francuskim baroknim vrtovima. Sa ovim vrtovima počinje oblikovanje živih ograda šišanjem. Tako se u njima mogu videti interesantne skulpture, kao što su lopte, kupe, životinje i druge figure.
Svojom lepotom se posebno ističu versajski vrtovi koje je poznati francuski pejzažni dizajner Andre le Notr, smestio u jugoistočni deo Pariza početkom XVII veka. Luj XIV, čuveni Kralj Sunca hteo je da uveliča sjaj svoje palate u Versaju i tako su nastali čuveni versajski vrtovi. Na 101 hektaru se nalaze interesantne staze, "kreveti" od cveća, usamljeni, tihi mali vrtovi ukrašeni statuama u klasičnom stilu, jezera nepravilnih oblika i kanal koji je Luj koristio za vožnju gondolom.
Žive ograde mogu da zamene ograde od čvrstih materijala kao što su zidane, žičane, metalne. Iz bezbednosnih razloga žive ograde mogu da se kombinuju sa ogradama od čvrstih materijala.
Pravilno formirana živa ograda fizički izdvaja i zaklanja prostor oko doma od neželjenih pogleda, ali bitno poboljšava i mikroklimu u neposrednoj okolini. Žive ograde se koriste i za diskretno deljenje pojedinih zona vrta.
Živa ograda može da bude oblikovana. U žive ograde strogo definisanih linija, mora se uložiti više truda, a rezanjem se postiže ujednačen izgled. Za one koji nemaju ni vremena, a ni volje da oblikuju svoju živu ogradu pogodnija je slobodno rastuća živa ograda. Ona se prirodno oblikuje i raste, i kod nje može da se očuva prirodni habitus biljke.
Niske, i žive ograde srednje visine se koriste unutar vrta za vizuelno deljenje gredica i staza, kao što su na primer, bordure oko staza ili cvetnjaka.
Visoke žive ograde, koje se mogu formirati do visine od nekoliko metara, prave hladovinu, zaustavljaju vetar, sprečavaju prodiranje čestica dima i prašine, apsorbuju buku sa ulice.
Smatra se da živa ograda ne bi trebala biti viša od tri metra, a od susednog zemljišta treba da bude udaljena najmanje jedan metar.
Za ređu živu ogradu treba saditi jedna do dve biljke na jedan metar, a za gušću dve do pet na jedan metar. Za maksimalnu zaštitu od spoljnih pogleda treba zasaditi živu ogradu u dva reda, tako da se postavi cik-cak.
Brojne su vrste biljaka koje se koriste za živu ogradu. Biljke se mogu birati prema vrsti, boji, obliku i teksturi, ali i vremenu koje se ulaže u održavanje.
Živa ograda može se formirati od jedne ili više vrsta biljaka. Ali, prilikom izbora više biljaka treba voditi računa, da sve rastu približno istim tempom.
Postoji više vrsta biljaka od kojih može da se formira lepa živa ograda. Neke od njih pored zanimljivog lišća se odlikuju lepim cvetovima koji dugo traju, kao i plodovima interesantnog oblika i boje koji i preko zime ostaju na njima. Najčešće se za žive ograde koriste četinarske vrste, tuje, čempresi, i tise, a od zimzelenog šiblja šimšir, ligustrum, pirakante.
