Artnit

Čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, - to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima.

... Ah, ja u tome prepoznajem naše današnje mlade ljude, koji su malo zagrizli u nauku, i koji su od toga bolesni, jer nisu mogli da zadovolje stare ideale o apsolutnom, koje su usisali sa mlekom svojih dojkinja. Vi biste hteli da u naukama nađete, jednim udarcem i potpuno, sve istine, dok ih mi jedva otkrivamo, dok će one bez sumnje uvek biti samo večno istraživanje. I onda, vi ih poričete, bacate se ponovo u okrilje vere, koja vas više neće, pa postajete pesimiste... Da, to je bolest kraja ovog veka, vi ste Verteri koji su se vratili.

“Pretvaraš se, kažeš mi, kao da ne razumeš ono što kažem. Ja, ipak, tvrdim da niko ne može prijatno živeti ako u isti mah i pošteno ne živi. Ali to ne može biti slučaj kod nemih životinja, ni kod onih koji svoje dobro odmeravaju prema jelima. Jasno i otvoreno posvedočujem da život koji ja smatram za prijatan nikome ne može pasti u deo bez vrline.“

- Eh! Žalim upravo to. Htio bih da se otarasim tog vječitog iskazivanja koje me nervira, da uništim u svom sjećanju pouke i oblike umjetnosti, da nikada ne mislim na umjetnost kada gledam pejzaž, na muziku kada slušam vjetar, na poeziju kada se divim i kada uživam u svemu. Želio bih da čulima uživam u svemu, jer mi taj čovjek koji pjeva izgleda veseliji i zaneseniji od mene.

Alegorija vere, poznata i kao Alegorija katoličke vere je slika Jana Vermera iz Zlatnog doba holandskog slikarstva, iz oko 1670-1672. godine. Ova slika koju je naručila jezuitska opština smatra se njegovom poslednjom slikom. Ona se značajno razlikuje po stilu i nameni od ostalih Vermerovih slika i spada u njegovu jedinu sliku koja pripada istorijskom slikarstvu u savremenoj hijerarhiji žanrova, iako i dalje ima njegovu tipičnu kompoziciju sa jednom ili dve figure u domaćem enterijeru. Slika se danas nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku.

Vera je suprotnost sumnje. Vera i sumnja nisu dve vrste saznanja, odredljive u međusobnoj povezanosti, jer ni jedna ni druga nisu činovi saznanja, već među sobom suprotstavljene strasti. Vera je čulo za postajanje, a sumnja je protest protiv svakog zaključka, koji želi prevazići neposredno čulno opažanje i neposredno saznanje.

Tražeći umetničko spasenje kroz povratak primitivnom i egzotičnom životu, Pol Gogen je otputovao na Tahiti 1891. godine. Po njegovim rečima, “Zapad je truo (...) i svako ko se oseća kao Herkul mogao bi da pronađe nove snage putujući na daleka mesta. I onda se vratite za godinu-dve kasnije, jači“. Njegove slike sa Tahitija privlače pažnju formalnom inovativnošću. Sliku Trenutak istine I naslikao je 1892. godine pre nego što se vratio u Francusku, a godinu dana kasnije naslikao sličnu sliku pod nazivom Trenutak istine II. Obe slike prikazuju život na Tahitiju, ostrvu koje je obožavao. Danas se ova slika nalazi u Muzeju umetnosti u Sinsinatiju.

Nije roptao. Takav je život i to je pravedno. Rodio se blizu zemlje, blizu zemlje je živeo i zakon zemaljski nije mu bio stran. To je zakon koji važi za sve što je čovečje. Priroda nije prijatna prema čovečanstvu. Nije joj stalo do one konkretne pojave što se zove pojedinac. Nju zanima rod, vrsta. Ovo je bila najdublja apstrakcija za koju je varvarski um starog Koskuša bio sposoban, ali nju je potpuno shvatao. Primer za to video je u svemu živom. Bujanje biljnog soka, nabreklo zelenilo pupoljka vrbe, žuti list što pada - samo u tome ispričana je čitava istorija.

Daleko od sveta, njegove buke, njegovog muvanja, njegovih ujeda i turobne jasnoće, sudim o tom svetu i o onima koji su kao i ja u njega nepovratno bačeni, i o onome koga treba da izbavim, ja koji ne znam ni sebe da izbavim. Sve je tamno, ali onom prostom tamom koja odmara od velikog razbucavanja. Mase se pokreću, gole kao zakoni. Znati od čega su one načinjene, nikome do toga nije stalo.

Pomišljao sam ponekad da svi oni čiji je kraj blizu imaju ista priviđenja kao i ja. Sva strepnja, strah, briga i želja sa životom bili su popustili u meni, a odricanje od vere, koja mi je bila usađena još u detinjstvu, dalo mi je izvanredan unutrašnji mir. Izgled na zaborav posle smrti pružao mi je utehu. Pomisao na zagrobni život plašila me je i iscrpljivala.