Artnit

Priča se da se posle Brisela, dok je Verlen bio u Monsu, mnogo pre polja banana, Rembo vratio u kolevku; da je na jednom tavanu u Ardenima, u Rošu, usred zemlje i šuma gde su seljaci iz majčine rodbine svoje živote polagali u praznim žetvama sve do Vitalije Kuif, taj strašni mladić, ta zver, to malo devojačko srce u vreme žetve napisao Boravak u paklu; da ga je tu, pa iako ga je započeo negde drugde, kod Vala, u metrpolama gde je civilizacija pala pod šapu Vala, šapu čađavu, futurističku, tu završio, u toj seoskoj visokocivilizovanoj rupi, na antičkoj svetlosti žetve.

Pred crnom kutijom Karža mu govori da malo pomeri glavu, prvo ovako, onda onako. Čini kao što mu se govori, u glavi koja se jedva pomera besprekorni stihovi, nepomične strofe, stih sustiže stih kao jedan talas drugi, kao vetar. Polustihovi se njišu, prema seljančici cure slogovi dvanaest po dvanaest, na sav glas ona plače i smeje se. Ona je to napisala. Sišla je s Parnasa. Nebo iznad je veliko kao otac. Već duže vreme Rembo više ne diše. Karža okida. Na halogene soli svetlost se baca, spaljuje ih. U tom času Rembo žali za Evropom.

Francuski pesnik Artur Rembo, preteča simbolizma i nadrealizma se u svojoj poeziji u potpunosti držao načela koje je dao francuski pesnik simbolista Šarl Bodler, ne otkrivajući suštinu simbola, a ukazujući na to da pesnik zna pravo značenje. I u sonetu Samoglasnici, koji je objavljen 1884. godine u eseju Ukleti pesnici francuskog pesnika Pola Varlena, pokušava da pronađe univerzalni pesnički jezik, dajući boju samoglasnicima između kojih uvek vlada kontrast.

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Artur Rembo je napisao pesmu Ofelija sa 15 godina. Motiv za pesmu je uzet iz tragedije Hamlet Vilijama Šekspira. Tragična sudbina, ludilo i smrt mlade nevine devojke Ofelije postaju poetska okosnica. Ova pesma je deo antologija i jedna od njegovih najboljih pesama.

Sava Šumanović, jedan od najvećih srpskih slikara XX veka opsednut ekspresionizmom boje, oblika i gesta je za sedam noći, krajem 1927. godine dovršio sliku Pijani brod. Smatra se i da ništa više u životu nije naslikao, da bi ta slika bila dovoljna da ga odredi kao umetnika. Danas se u Šidu nalaze tri skice za Pijani brod, a slika u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Artur Rembo, preteča simbolizma i nadrealizma je sa šesnaest godina napisao Pijani brod, pesmu koja je uz neke pesme Šarla Bodlera postala najvažnije lirsko delo francuske književnosti XIX veka. U pesmi Pijani brod Rembo se identifikuje sa napuštenim brodom, brodom bez posade koji plovi egzotičnim morima i čije putovanje se završava brodolomom.