Arapi su tu mirnu životinju doveli u Španiju, u tolikom broju, da zaslužuje pažnju, ali kraj konja ona je i tu ostala nemila i bedna, dok je njen takmac postao pojam brzine, plemenitosti i svega što je lepo i viteško.
Zakržljali, omaleni, sa dva duga uveta, čupavi magarci u Španiji vekovima prolaze drumom natovareni bremenom, obično grdnim tovarom, što im visi s grbače i zdesna i sleva, da ne mrda ni tamo ni amo. Toliko je teškog tereta, skoro uvek, na njima, da im se vidi samo glava i isprekidana, sitna igra nogu što se približuju. Po neki među njima izraste veliki, glavat, i liči na seoskog konja, ogroman. A poneka lepa magarica, naročiti ženski primerak, dočeka čast da je udadu za konja.
Ipak, i kraj te svoje vrste lepih, brzih i istočnjački nakićenih mazgi, španska vrsta magarića ostaje rasa bednika. Oni dripče navek po drumovima i rade, bez prestanka, teško, po varošima. Nose vodu, kamen, hleb, od rane zore do mrklog mraka.
Iz putopisa Stvorenje koje se rita (zbirka putopisa U zemlji toreadora i sunca)
