Čitavo pleme, koje ponekad može brojati i do dvesta ili trista jedinki, zajedno kreće u potragu za hranom i prolazi kroz šumarke u kojima je sve drveće naizgled isto, dok ne pronađu baš neko posebno koje im se dopadne. Ovo drvo poseku, odlome sve najtananije grančice i podele ih na kratke trake jednake dužine, a zatim sa njih ogule koru, koju onda nose do najbližeg potoka koji vodi do njihovog sela i puštaju je da otplovi nizvodno. Ponekad ove trake skladište za zimu i bez skidanja kore; u ovom slučaju oni pažljivo uklanjaju višak drveta iz svojih skrovišta, čim pojedu koru, odnoseći ove štapiće prilično daleko. Tokom proleća mužjaci se nikada ne mogu videti kod kuće s ostatkom plemena, već su uvek samostalni, da li pojedinačno ili u grupama od po dva-tri, kada kao da izgube svoje uobičajene oštroumne navike, pa postaju lak plen za vešte trapere. U leto se vraćaju kući, gde se bacaju na posao, zajedno sa ženkama, na pripremanje zaliha za zimu. Opisuju ih kao izuzetno krvoločne životinje kada ih nešto razdraži.
Iz romana Dnevnik Džulijusa Rodmana
