Odštampajte ovu stranicu
Utorak, 14 Maj 2013 20:10

Haćiko - najverniji pas u Japanu Istaknut

U železničku stanicu Šibuja (sada deo Tokija) slivaju se najprometnije linije nadzemne i podzemne železnice. Svaki dan kroz nju prođe milion putnika. Na ulazu u Šibuja stanicu, popularnom sastajalištu mladih, na malom platou nalazi se spomenik Haćikou, malom psu rase akita. Uz ovaj spomenik vezana je dirljiva priča o psu Hačikou koji je devet godina svakog dana u isto vreme dolazio na stanicu da čeka svog pokojnog vlasnika.

Početkom 1924. godine profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Tokiju Eisaburo Ueno dobio je iz unutrašnjosti dvomesečno štene koje je nazvao Haćiko. Ime Hachiko, na japanskom jeziku se sastoji od dva dela: Hacki (znači broj 8 i označava koje je štene po redu) i ko (znači knez/vojvoda).

Između profesora i Haćikoa je nastala snažna prijateljska veza. Tako bi Haćiko svakog jutra ispratio vlasnika ispred kuće, a popodne sam išao do Šibuja stanice. Dolazio je uvek tačno na vreme, sedeo i čekao. Jednog dana u proleće 1925. godine profesor se nije vratio. Sasvim neočekivano preminuo je od moždanog udara na radnom mestu, ne oprostivši se od svog najvernijeg prijatelja, kućnog ljubimca. A pas je čekao tog dana do kasno povratak svog vlasnika i prijatelja kraj ulaza u stanicu Šibuja. Psa su dali drugome, ali on je stalno bežao i vraćao se svojoj staroj kući. Ubrzo je shvatio da vlasnika tu nema, pa je otišao pred stanicu da ga čeka. Svaki dan, tačno u vreme dolaska vlasnikovog voza, sedeo je ispred stanice i čekao.

Haćiko je privlačio pažnju drugih putnika, jer mnogi koji su putovali viđali su profesora Uenoa i njegovog psa. Početne reakcije na psa, naročito od radnika železničke stanice, nisu bile pozitivne.

Pažnju čitave nacije na Haćikoa, koji je u uzaludnoj nadi svakog dana u isto vreme išao pred stanicu da čeka, skrenuo je 1933. godine veliki dnevni list Asahi člankom o njemu pod naslovom "Stari pas čeka pokojnog gospodara već sedam godina". Nakon članka ljudi su počeli donositi hranu i poslastice za Haćikoa i paziti ga tokom njegovog čekanja.

Svaki dan, devet godina, Haćiko je svakodnevno nepogrešivo dolazio na stanicu pre dolaska voza iz Tokija. Pretraživao je lica putnika koji izlaze tražeći samo jedno i nadajući se da će da vidi svog najboljeg prijatelja i pozdravi ga. Devet godina je odlazio sa stanice sam sve dok nije uginuo 8. aprila 1935. godine u svojoj jedanaestoj godini.

Veliki dnevni list Asahi je pokrenuo inicijativu da se Haćikou podigne spomenik ispred Šibuja stanice, tamo gde je nekada čekao vlasnika. Novčani prilozi za spomenik stizali su ne samo iz zemlje, već i iz inostranstva. 1934. godine vajar Šo Ando izradio je bronzani spomenik Haćikou. Ovaj spomenik je dosta oštećen požarima tokom bombardovanja Tokija u Drugom svetskom ratu. Umetnikov sin Takuši Ando, i sam vajar, napravio je novi spomenik Haćikou 1947. godine. Plato ispred stanice Šibuja krasi i veliki zidni reljef na kojem su prikazani Haćiko i njegova braća i sestre. Jedan izlaz ove stanice dobio je naziv Hachikoguchi (na japanskom jeziku guchi - izlaz).

Haćikou su podignuti brojni spomenici u Japanu. Podignut mu je spomenik i u zavičaju, mestu Odate u prefekturi Akita. Njegovo telo je preparirano i izloženo u Nacionalnom muzeju nauke u Tokiju.

O Haćikou su snimljeni filmovi. Japanski film, snimljen 1987. godine govori o njegovom životu od rođenja pa do smrti i zamišljenom duhovnom spajanju sa vlasnikom. 2009. godine snimljen je i američki film o Haćikou. Napisano je više knjiga za decu o ovom vernom psu.

Svakog 8. aprila stotine ljubitelja pasa okuplja se pred spomenikom Haćikoa u Šibuji da mu oda počast za beskrajnu vernost koju je pokazao.

Pročitano 9052 puta Poslednji put izmenjeno Petak, 25 Avgust 2017 11:52
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci