Artnit

Što je zloslutniji život, to je apsurdnija smrt. Ja ne tvrdim da čovek ne može biti zaslepljen, usred rada, usred nadanja sevanjem munja tužne očitosti. Ja kažem da se jedan mlad čovek plaši umiranja ako je nezadovoljan svojom sudbinom. Pre nego što ga povedu za ruku prema sedalici koja ga čeka, jedan student - to je beskraj, neodređenost: on s lakoćom prelazi iz jedne doktrine u drugu, nijedna ga ne zadržava, on oseća evidentnost svih ideja.

Tintoreto zna ili sluti sve ono što je njegov prethodnik imao sreću da ne poznaje. Kako se izražava slikar kada kupci zahtijevaju od njega da komemorira neki čin? Razmotrimo onu njegovu sliku koja se nalazi u Nacionalnoj galeriji.

Ali Tarkovski ima dvadeset i osam godina (on mi je to sam rekao, a ne trideset kao što je pisalo u izvjesnim novinama) i, budite u to sigurni, on vrlo slabo poznaje zapadni film. Njegova kultura je bitno i nužno sovjetska. Tu se ništa ne dobiva; tu sve treba da se izgubi, u želji da se iz buržoaskih prosedea derivira jedan “postupak“ koji proističe iz samog filma i iz materije koja se obrađuje.

Ustao sam, ušetao se uzduž i poprijeko i, da skrenem misli na drugo, zavezem se u misli na svoj prošli život. Gomila sjećanja uskovitla se bez reda preda mnom. Bilo je ugodnih i neugodnih - ili sam ih barem tako ja krstio prije. Oživljavala su preda mnom lica i zbivanja. Iskrsne lice nekog malog noviliera, kojega je bik nataknuo na rogove u Valenciji za Ferije, pa nekog mog ujaka i Ramona Grisa. Sjećao sam se raznih doživljaja: kako sam bio nezaposlen tri mjeseca 1926, kako sam gotovo crknuo od gladi. Sjetio sam se jedne noći provedene na klupi u Granadi; već tri dana ne bijah ništa okusio, bio sam bijesan, nisam htio crći. Osmjehnuo sam se na to. S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom. Zašto? Htio sam osloboditi Španiju, divio sam se Pi-i-Maralju, bio pristaša anarhističkog pokreta; govorio na javnim zborovima. Sve sam uzimao ozbiljno, kao da sam besmrtan.

Ljude treba gledati odozgo. Utrnuo bih svjetlo i stao na prozor: oni i nisu slutili da ih tko može promatrati s visine. Ljudi paze na svoju vanjštinu s lica, katkada i odostrag, ali svi su efekti sračunati na gledaoce od metar i sedamdeset. Tko je ikada već razmišljao o obliku jednog krutog šešira kad ga gledaš sa šestog kata? Ne pomišljaju na to da skriju svoja ramena i lubanje živim bojama i upadljivim tkaninama, ne znaju se boriti protiv velikog neprijateljstva Čovječanstva: ptičje persepktive. Saginjao sam se i smijao se: gdje im je to slavno “uspravno držanje“, na koje su toliko ponosni; slijepe su uz pločnik, a dvije im duge noge izviruju ispod ramena, i kao da gmižu.

Francuski filozof egzistencijalizma Žan Pol Sartr u filozofskom eseju Imaginacija: Fenomenološka psihologija mašte (na francuskom jeziku L' Imaginaire), koji je objavio 1936. godine, a pod naslovom Psihologija mašte 1940. godine, izlaže koncept mašte i razmatra šta postojanje mašte pokazuje o prirodi ljudske svesti. Njegovo razumevanje mašte je pre svega, u središtu pokušaja da se shvati šta znači biti čovek.

Tako ja ne smjeram na drugog kao na predmet, niti na svoje ego kao na predmet za sebe sama; čak i ne mogu da upravim svoju praznu intenciju prema tome egu kao prema jednom predmetu koji je sada izvan moga dohvata; ono je, u stvari, odvojeno od mene jednim ništavilom koje ne mogu da ispunim, pošto ga shvatam kao ništavilo koje nije za mene i pošto ono u principu postoji za drugog; ne smjeram na njega kao da bi mi ono jednoga dana moglo da bude dato već, naprotiv, ukoliko mi izmiče u principu i ukoliko mi nikada neće pripadati. Ipak, ja sam taj ego; ne odbacujem ga kao stranu predstavu, već mi je ono prisutno kao jedno ja koje sam ja ne znajući to, jer ga otkrivam u stidu (u drugim slučajevima - u ponosu). Stid ili ponos otkrivaju mi pogled drugog i mene sama na kraju tog pogleda; stid ili ponos čine da živim, a ne da spoznajem situaciju bića koje je gledano.

Danas se ljudska priroda definiše u društvenim okvirima, koji su okviri opšteg raspadanja društvenih oblika vladavine, klasa i sukoba koji ih zahvataju, mešanja rasa i nacija - što sve čini da se sama ideja jednolične, šematske ljudske prirode ne može više prikazati s istim opštim karakterom, ne može više poprimiti isti tip univerzalnosti kao u XVIII veku, u epohi kada se činilo da se ona izražava na bazi trajnog napretka.

Nema drugog svemira do ljudskog svemira, svemira ljudske subjektivnosti. Ova veza transcedencije, kao konstituitivne za čoveka - ne u smislu u kojem je Bog transcedentan, već u smislu prekoračivanja - i subjektivnosti, u smislu da čovek nije zatvoren u sebe samog nego da je svagda prisutan u nekom ljudskom svemiru - to je ono što nazivamo egzistencijalistički humanizam. Humanizam, jer podsećamo čoveka da ne postoji drugi zakonodavac do on sam, i da će on u napuštenosti odlučiti o sebi samom; i jer pokazujemo da se čovek neće, baš kao nešto ljudsko realizovati, obraćajući se samom sebi, nego svagda tražeći izvan sebe neki cilj: takvo i takvo oslobođenje, takvu i takvu posebnu realizaciju.

Žan Pol Sartr se u eseju Šta je to literatura jasno zauzima za angažovanu umetnost, ali on insistira na tome da ona u angažovanosti ostane umetnost. "Ako predmete shvatamo kao uvek otvorene probleme, kao podsticanja, iščekivanja, uvidećemo da umetnost ne gubi ništa ako se angažuje, naprotiv... uvek novi zahtevi društvenog ili metafizike obavezuju pisca da nađe neki novi jezik i novu tehniku."